Поход на српске градове и(ли) - мржња као последња карта ДПС-а

ПИШЕ: Мићо Лутовац

Кад год Демократска партија социјалиста осјети да јој се тло коначно измиче испод ногу, посежу за већ виђеним, очајничким методама. Тако је и овога пута. Потпредсједница и посланица ДПС-а Александра Вуковић Куч најављује протесте „у градовима гдје је држава најугроженија“ – Бернама, Пљевљима, Никшићу и Херцег Новом. Тешко да је неко у Црној Гори остао изненађен овом изјавом. Ти градови су одабрани не зато што је у њима држава „угроженија“ него зато што су у њима Срби најбројнији у локалним властима.

То је суштина ове најаве и суштина цијеле политике ДПС-а: сваки пут кад им измиче власт, кад их сопствени људи напуштају, кад их корупционашке афере поједу изнутра, они покушавају да спас потраже у мобилизацији против Срба. То је њихова посљедња карта. Јер шта је друго преостало странци која је за три деценије срушила институције, поклонила државу организованом криминалу, отимала црквену имовину, гушила демократију и систематски тровала односе међу људима?

ДПС као партија мржње
Вуковић Куч у свом наступу говори како ће ти скупови бити прилика да „грађани кажу шта мисле“, да се изађе из канцеларија и слуша народ. То звучи готово комично ако се сјетимо да је управо ДПС годинама затварао сва врата грађанима. Свако ко би покушао да изговори реченицу против њих био је проглашен „непријатељем државе“. Сада, кад су сами гурнути на маргину, одједном се сјете дијалога. Али то није дијалог, него још један покушај да се на улици створе вјештачке тензије, јер им је све друго пропало.

ДПС је већ одавно изгубио и идеологију и програм. Оно што је остало јесте мржња. Мржња као покретач, као једини цемент који још може да држи остатке некадашње партијске машинерије. И зато су градови у којима су Срби најбројнији у локалним властима изабрани за сцену „борбе“. Ту они виде последњу прилику да оживе старе подјеле и антисрпску хистерију.

Паралела са Србијом
Али све то смо већ гледали у Србији. Блокадери у Београду, исто тако гурани од појединих западних центара моћи, покушали су да улицом уздрмају државу и оспоре изборну вољу народа. Није им пошло за руком. Протести су завршени у празнини, разбијени у личним сукобима и сујетама. Народ их није препознао, није их подржао, није видио никакву визију у њиховом бунту.

Сада исти они који су дириговали тамо, хоће да исто ураде и овдје – преко ДПС-а. Зато видимо покушај да се покрену нови „Мајдани“, нове улице, нове драме. Али као што у Србији нису успјели да пољуљају државу, неће ни у Црној Гори успјети да оживе једну потрошену странку.

ДПС у распаду
Јер ДПС више није оно што је био. То није више чврста организација која контролише све полуге власти. Данас је то партија у распаду. Цијепа се на фракције, а све су прилике да ће ускоро добити и више странака које ће међусобно ратовати за остатке бирачког тијела. Није их напустила само власт – напуштају их и сопствени кадрови, који траже нове комбинације да би преживјели политички.

У таквом стању, једино што им преостаје јесте да појачавају антисрпски курс, да дижу тензије и да се надају да ће барем један дио примитивног бирачког тијела, које још није прочитало њихову суштину, остати уз њих. Али и то је узалуд. Народ је пројектовао будућност без ДПС-а, и та будућност се више не може зауставити.

Апсурдни напади
Посланица ДПС-а у својој изјави покушава да оптужи Демократе за „језиве“ интерпретације везане за злочине који су се догодили. Али њене ријечи откривају апсурд: странка која је деценијама градила систем у којем је организовани криминал био заштићен као државни пројекат, сада се усуђује да другима пребацује одговорност за „разорени безбједносни сектор“. Па ко је тај сектор разорио? Ко је учинио да се у Црној Гори убиства догађају готово свакодневно? Није то урадила ниједна нова власт, већ баш ДПС.

То је као кад лопов, ухваћен са плијеном у рукама, кривицу пребацује на полицајца што га није ухапсио раније. Такав апсурд и такво извртање истине показују колико је ДПС изгубио сваки контакт са реалношћу.

Завршена прича
Зато, све њихове најаве протеста, сви покушаји да се мобилише народ, све приче о „одбрани државе“ – све је то само задња етапа њиховог нестанка. Као што су пропали блокадери у Србији, тако ће пропасти и ови протести у Црној Гори. Нема више снаге да се оживи оно што је већ сахрањено.

ДПС жели нове „Мајдане“. Али добиће само још један доказ да је њихова прича завршена. Народ у Црној Гори је одлучио да иде напријед, без оних који су три деценије назадовали. И та одлука је јача од сваке њихове мржње, од сваког њиховог покушаја да запале улице.

Историја је већ записала: ДПС припада прошлости.