Шта пише у османским дефтерима о настанку муслимана у Сребреници: Алија син Радича, Мехмед син Богдана...

ПИШЕ: Др Драган Ђокановић

Према османским дефтерима за Зворнички санџак (посебно из 1519, 1533. и 1604. године), процес исламизације се детаљно може пратити кроз конкретне пописе становништва у селима око Сребренице. У тим документима забиљежена су конкретна имена, порески статуси и преласци на ислам. У првим деценијама турске власти, у дефтерима су пописивани муслимани са хришћанским именима очева. Типични примери из Сребреничког кадилука и околине: Алија - син Радича, Мехмед - син Богдана, Хусеин - син Бранислава, Сулејман - син Радивоја. 
Када би православни Србин примио ислам, у дефтеру је често уписиван са новим именом, а уместо имена оца стављано је "Абдулах" (божји роб) или "Исмаил", што је значило "нови муслиман". Ти локални Срби конвертовали су се ради ослобађања од плаћања главарине (џизје), очувања својих посједа и занатских радњи, те добијања војних и административних повластица. Њихови очеви, као православни Срби, морали су да плаћају дупли порез: џизју (главарину) и порез на земљу - испинџу. (У овој објави нисам писао о присилним преласцима Срба из Сребренице на ислам, о физичким малтретирањима и другим пријетњама, те "данку у крви".)

 У 16. вијеку, Сребреница је била административни центар (кадилук) који је обухватао шире подручје Подриња и Осата. Пописи показују тачна имена првих конвертита по насељима. 

На примјеру из села Поточари из пописа се види да један брат остаје православни Србин, а други брат прелази на ислам: Радоје, син Милошев је остао православни Србин, али је Хамза, такође Милошев син и Радојев рођени брат, примио ислам. Међутим, Махмуд, син Радојев, постаје први конвертит унутар Радојеве породице. 

Османлије у 15. и 16. вијеку нису пописивале породична презимена (која данас знамо), већ су користиле систем патронима (име + име оца). Презимена која данас постоје код муслимана у Сребреници развила су се тек касније, кроз три фазе:

Фаза 1: Патронимски период (15. и 16. вијек)
Конвертит је узимао исламско име, али је задржавао име оца православног Србина. Примјер из дефтера: Мехмед, син Радованов.

Фаза 2: Период "Абдулаха" (крај 16. вијека)

Како би се прикрило хришћанско поријекло у званичним документима, очево име је често мијењано у Абдулах (Божји роб). Пример из дефтера: Мехмед, син Радованов постаје Мехмед, син Абдулахов. Сви синови конвертита су након тога уписивани са оцем Абдулахом.

Фаза 3: Настанак модерних презимена (17. и 18. вијек)

Данашња презимена муслимана из Сребренице настала су касније на три начина:
- По исламском имену претка (првог конвертита): Ако се предак звао Хасан (син Богданов), његови потомци су касније узели презиме Хасановић. 

- По занимању или титули коју су добили од Турака: тако су Спахићи потомци хришћанских спахија који су примили ислам, Кнежевићи или Кнезовићи су сачували презимена за успомену на то да су им преци били православни српски кнезови; Хаџићи (по претку који је ишао на Хаџ).

- Презимена Ужичанин и Ваљевац су по мјесту поријекла (ради се о породицама које су се доселиле у Сребреницу из других крајева).

Када се упореде дефтери из различитих година, може се видјети како се вјера мијењала кроз генерације унутар исте куће:

Година пописа: 1519, име пописане особе: Радован, име оца: Бранислав, порез: плаћа џизју. Међутим, по попису из 1533. године, види се да је Радованов син постао Хасан и да је био ослобођен џизје, а по попису из 1604. године, Хасанов син Мехмед, већ је уписан као муслиман старосједилац.

Овај приказ јасно илуструје како су Срби из Сребренице кроз три генерације потпуно интегрисани у исламску културу и друштво Османског царства.

Доласком Аустроугарске 1878. године, у Сребреници се заводи модерна администрација, а кључни моменат у дефинисању сталних породичних презимена били су први званични пописи становништва из 1879. и 1885. године.

Током првог аустроугарског пописа 1879. године, пописивачи су захтијевали да свака породица пријави једно стално породично име (презиме) које ће се уписивати у матичне књиге рођених, вјенчаних и умрлих. То је урађено ради прецизнијег убирања пореза, спровођења опште војне обавезе и регулисања власништва над земљом. 

Током другог аустроугарског пописа дошло је до фиксирања презимена. До 1879. године, син Хасана звао се Мехмед Хасановић, а његов син Мустафа Мехмедовић. Аустроугарска администрација зауставља ову праксу па презиме које је породица имала у тренутку пописа (најчешће по тадашњем најстаријем живом претку) постало је трајно за све будуће генерације.

Напомена: На фотографији је Српкиња Ружица са синовима Луком и Алијом (првобитно се звао Ристо)