Хајдук, ускок и јунак: Прича о Бају Пивљанину
Седмог маја 1685 погинуо је србски јунак, хајдук и ускок Бајо Пивљанин. Његово право име је било Драгојло Николић. Рођен је у старохерцеговачком племену Пивљана негде око 1630. године. О његовом животу пре него што је постао познат у борби против Османлија се мало знало.
Као место рођења Пивљанина узима се село Руднице. Претпоставља се да се бавио сточарством или да је био рабаџија - трговац који робу превози товарним животињама.
Назив данашњег насеља Бајово Поље у истој општини, потиче од Баја Пивљанина, који је ту убио првога Турчина. По завичајној Пиви је прозван Пивљанин. Био је познат и под именом Драгојло.
Није познато због чега је Бајо ушао у заваду са Турцима, зна се само да је починио убиство у освети и да је морао да бежи на јадранско приморје на територију под контролом Млетачке републике.
Народна традиција и песма коју је забележио Вук Караџић каже да је Бајо отишао у део црногорских Брда где је живело племе Дробњака и да је тамо убио Асан агу Копчића.
Друга традиција помиње Баја који одлази у Морачу и тамо тражи за жену ћерку локалног старешине за коју се заинтересовао и паша из Гацка. Како је девојка изабрала пашу Бајо убија и њу, њеног вереника и несуђеног таста те још неколико Турака, након чега бежи из свог краја.
Венецијанци га помињу 1654. као разбојника односно као хајдука или ускока. Тада је у току био Кандијски рат (1645-1669) у коме се коалиција хришћанских земаља састављена од Венеције, Малтешких витезова, Папске државе и Француске борила против Турака. Исход рата је био губитак венецијанских територија у Грчкој али рат је посебно био суров на просторима јадранског приморја. Како су ускоци на територију под контролом Османлија упадали најчешће из млетачких поседа, у релативно организованим и од стране Венецијанаца снабдеваним јединицама, Бајо је и сам учествовао у неколико препада на градове у Херцеговини.
Врло брзо стиче славу захваљујући смелим акцијама у којима уништава муслиманско становништво, односи плен и робље. Оперисао је у дубровачком залеђу, Боки Которској и Херцеговини. Године 1664. помиње се у дубровачким записима са чином буљубаше односно капетана да би врло брзо постао харамбаша - вођа своје дружине. Како је постао озлоглашен Турци почињу да прогоне Баја који за собом уништава мостове и друга средства комуникације. Сарадња Венеције и ускока била је веома лоша па се Бајо Пивљанин брзо баца и пљачка венецијанске караване и чак дубровачке бродове. Ово је правдао наводиним присуством Турака у тим караванима и бродовима.
На крају Кандијског рата Бајо Пивљанин и остале вође постају сметња Венецији која је сада желела мир и трговину са Османлијама. Ускоке почињу да сељакају са краја на крај Јадрана али локални Турци у страху увек протестују код Венецијанаца и траже склањање опасних људи са границе. Због тога Бајо завршава чак и у самој Венецији. После рата су владале епидемије које у стопу прате ускоке где год би се населили. На крају завршавају у Задру где се повезују са ускоцима из Равних котара. Ту Бајо жени сестру још једног народног јунака опеваног у јуначким песмама - Стојана Јанковића.
Период мира завршава се 1684. године. Турци су тада већ увелико били у рату са коалицијом окупљеном око Хабзбуршке монархије. Они доживљавају катастрофалан пораз у опсади Беча 1683, те године завршена је турска експанзија у Европи, од тог момента они се повлаче и трпе пораз за поразом. Већ следеће године Венеција се прикључује рату, а Бајо са својом дружином оперише по Далмацији и Херцеговини. Турци предвођени скадарским пашом чине тешке зулуме над црногорским становништвом. Овај начин обрачуна са побуњеницима подразумевао је да репресијом натерају сроднике хајдука да га предају. Бајо покреће своју добро опремљену дружину према Цетињу где се на брду Вртијељци суочава са пашом. Дана 7. маја 1685. Бајо Пивљанин гине у борби. Сахрањен је на Цетињу.
У народној поезији упамћен је као хајдучки харамбаша преке нарави који је знао да убије чак и своје најближе сараднике у гневу због издаје.
Најпознатија песма је свакако "Бајо Пивљанин и бег Љубовић" у којој је описана издаја Мата Његошевића и сам обрачун Баја Пивљанина са бегом и некадашњим саборцем.
Народно памћење одужило се јунаку и мегданџији Бају Николићу Пивљанину епском пјесмом. Постоји, међутим, и онај Бајо Пивљанин из венецијанских и неких других архива, који биљеже догађаје у току његовог петнаестогодишњег избивања из Црне Горе и бављења, углавном на простору јадранског приморја, од Истре до Улциња.
Ове чињенице које су веома важне за сагледавање све укупне улоге Баја Пивљанина у Црногорској и другим јужнословенским историјама одлично је обрадио проф. Светозар Борак, а систематизовао и публиковао, додајући и драгоцене резултате сопствених истраживања, публицист Васко Радусиновић у раду „Бајо Пивљанин у венецијанским и задарским архивима“. Она даје могућност да се поуздано реконструише, у науци мало познату колонизацију Црногораца –хајдука и њихових породица у Истру крајем XVII века.
Први глас о Бају Пивљанину јавља се у терминацији генералног провидура Антонија Приулија, датираној 11. јуна 1669. године, а издатој на Хвару. Он је са још двојицом хајдучких харамбаша, Грујицом Жеравицом и Вукосавом Пухаловићем, тражио награду од венецијанских власти за ратне заслуге. Власти су их уврстиле у списак „заслужених” и тако им омогућиле уживање тзв. „мртве плаће”.
Из списа сазнајемо да је Бајо био скроман у захтевима, јер је и пре тога често излагао живот ратним опасностима, задобијао је ране а није добијао никакве награде. Све је то чинио у дуждевој служби. Због тога је био уврштен у одред плаћене коњице, мада никада није морао узјахати коња и ићи у борбу.
Чини се да Бају Пивљанину није дала мира ратничка, хајдучка крв, па је гледао како да настави четовање и упаде на турска подручја, упркос потписаном миру између Турске и Венеције у Кандији. И которски (Равни Котари, прим. аутора) ускоци, поготово брат Стојана Јанковића, Илија, нису водили рачуна о миру, па су наставили ускакати у турске крајеве и живети од пљачке. Венецијанци су ту неугодну ситуацију настојали да реше без буке. Одлучено је да се позову представници пераштанских хајдука и которских ускока у Млетке, што се и догодило у децембру 1669. године.
Пераштане је представљао Бајо Пивљанин, заједно са Грујицом Жеравицом и Вукосавом Пухаловићем. Они су учинили млетачком дужду представку, датирану 10. јануара 1670. У представци су њих четворица тражили да се хајдучким породицама у околини Пераста, („гђе живи око 1.500 душа”) помогне тако што ће их преселити у плодне Равне Котаре, Рисан или негде друго.
Из представке:
“Потребно је због тога да им држава обезбиједи храну док њихови усјеви роде, да их ослободи царина као што су ослобођени Паштровићи, Грбљани и Пераштани и да се не мијеша у њихове спорове, пошто ће они правно уредити односе међу собом.”
Овај захтев је оцењен у Венецији као претеран, па су власти почеле да одуговлаче са коначним решењем. Бајо и његови другови нашли су се у невољи, пошто им је почело понестајати новца за трошак, кога су сами прибавили. „Уморни и сузни”, како су се изразили у својој новој молби упућеној дужду, они су затражили да им се исплати војничка плаћа и заостаци, како би се могли вратити својим кућама. Износ је био 600 дуката. Њихова је молба уважена, а нека су обећања и испуњена: народу је подељено нешто жита, а Бају, Жеравици и Пухаловићу дата су нова одела.
У јуну 1670. године провидур Барбаро издао је терминацију по којој се у Рисан шаље нарочито млетачки представник који ће хајдуке држати под контролом, а сам Рисан и села око њега предати хајдуцима и њиховим породицама.
Мира је било док Јусуф-ага Ризванбеговић није 1671. године покушао да продре у Рисан. Хајдуци су га дочекали и све Турке из његове експедиције побили. То је изазвало мучан утисак код Порте у Цариграду, па је на Венецију отуда извршен страховити притисак и млетачке власти су морале да раселе све хајдуке Рисна.
Једнога јутра, у јуну 1671. године, ришњански хајдуци су укрцани на галије и сви превезени у Пулу у Истру. Тек тада су почеле невоље јер су хајдуци почели у огорчењу пљачкати. По налогу Сената, у Пули је стигао провидур Барбаро и успео је смирити узнемирене Црногорце. Поделио им је (у околини Пуле) земљу и жито до новог рода.
Боравак хајдука на у Пули и околини знатно је појачао сукобе између старог и новог становништва, чему су млетачки ректори посвећивали велику пажњу, али проблем нису успели решити.
Од прекршаја и казнених дела у чијој основи леже социјални мотиви, понајпре борба за голу егзистенцију, најбројнији су сукоби око земље потом споменути и криминални деликти против живота и имовине, од чега су најбројнији били преступи из користољубља.
Бродом Баја Пивљанина наоружани су хајдуци пловили уз обалу и нападали рибарске чамце који су се склањали у луку Веруду и остале мање заливе у околини Пуле, чекајући смиривање узбурканог мора или дување повољног ветра како би препловили Кварнер. Након бројних жалби Сенат је у априлу 1672. затражио од рашпорског капетана да испита проблеме које хајдуци стварају и да им одузме барке с којима располажу. Провидур за здравство Бернардо Градениго издао је заповест да се гајета Баја Пивљанина спали, али хајдучки препади на рибаре и бродове нису престајали. У извјештају копарског подестата и капетана Лоренза Донада описује се напад на барку лошињског капетана Шимуна Гладулића, који се при повратку из Венеције, у марту 1674-е због невремена морао задржати у ували Валмижеји код Премантуре.
Ноћу су капетана и путнике напали наоружани хајдуци, а Гладулић је убијен кад је покушао пружити отпор. Брод је опљачкан, а двојица свештеника су везани. На каснијем испитивању оштећеници су изјавили да су хајдуке препознали по „турској ођећи“ и говору. Ускоро је пуљски кнез-провидур подигнуо оптужницу против неколико хајдука, међу којима су били и Бајо Николић Пивљанин и његов брат Петар. Многим се хајдуцима судило у одсутности, јер су побегли и напустили Истру одмах након што су откривени у вршењу преступа.
Казнена дела почињена из освете такођер су била врло учестала. Позната хајдучка освета била је дубоко укорењена у њиховој свести, па је дошла до изражаја и током боравка у Истри.
Једнако многобројна била су и казнена дела почињена из обести. Тако су у јуну 1674. нападачи на барку лошињског капетана Гладулића, на цести која води у Пулу, покушали напасти пуљског хирурга Зуана Маланфу, али им је он побегао.
Ново поднебље није одговарало дојучерашњим Бокељима, па су многи од њих бежали код сењских гусара и хајдука, одајући се поново оружју и ратовању, а неки су се враћали у Боку, разумије се крадом. Тамо су их чекала хапшења, тамнице и прикивање на весла, на галијама. Из истих разлога је пао у невољу и Мато Његушевић. За његово избављење заузима се Бајо Пивљанин, чијем се презимену овога пута додаје и Николић.
Он је тим поводом упутио 27. марта 1673. године молбу дужду у којој смерно моли за слободу свога земљака, али отворено прети да ће „у случају ако се остали хајдуци, на галијама и у тамницама, не пусте на слободу, хајдуци морати штитити своје животе”.
Постоје сви знаци да је Бајовој молби удовољено, пошто се више није чуло за буну Црногораца у Пули.
Немогавши опстати у Пули, Бајо Пивљанин се настањује у Задру у лето 1675. године и делује као један од вођа ускока.
У Боку которску се враћа 1684. године и поново почиње с хајдучијом. Пивљани и Бањани у Боку су дошли организовано заслугом Баја Пивљанина 1685. године. Код мјеста Дражин Врт (околина Котора) постоји кула Баја Пивљанина, у којој је, по предању, боравио током четовања.
Као помоћ Црногорцима, которски провидур Зено шаље одред хајдука и Бокеља под Бајовим заповједништвом. До сукоба са Османлијама дошло је на Вртијељци, где су Османлије извојевале побједу.
Бајо Пивљанин погинуо је почетком маја 1685. у битци на Вртијељци поред Цетиња. Сахрањен је пред Влашком црквом на Цетињу.
Према предању, због хајдуковања није засновао потомство, а имао је дванаест братунчеда, које су Турци стално узнемиравали, како би издали свог стрица Баја.
До средине 20. века, на јужној страни села, у крају званом Ивановићи, постојали су остаци зидина његове куће.
Текст приредио: Игор Ремс
