Тектонски поремећај мозга и комунистички Montenegro
ПИШЕ: Драгутин Дашо Дурутовић, адвокат
Могао је овај текст да носи наслов и "Оригинал фалсификата"...
Звучи парадоксално, јер логички и језички се не поклапа, али много тога се не поклапа и не штима у земљи која се некад звала Црна Гора, а данас Montenegro, гдје једна те иста земља и једни исти људи по крви сродни, сматрају да нису једно, већ да су нешто друго.
Да не бих упао у реченице Светозара од Будве почећу редом. Наслов филма Драгана Кресоје ("Оригинал фалсификата") није толико битан колико човјек који се родио овдје и изгубио свој идентитет и постао, односно жели да постане нешто што никада није био, јер једноставно он тако хоће и "тако осјећа".
Рођењем од тигра остајете тигар, од зебре зебра, а од човјека постајете човјек. Сви људу на планети су са истим органима, анатомски једнаки, али постоји нешто што сваки човјек у себи носи и што припада само њему, а то је дух. Дух је важнији од тијела, то би био, рецимо неккав тзв. „баркод“ сваког човјека, оно унутрашње „Jа“.
Земљу у којој сам рођен и из које потичем, рачунајући ону грану или породично стабло је кроз историју и вјекове разарало много тога. Ратови, окупације, глад, немаштина, уопште сиромаштво и заосталост у неком економском смислу. Упркос томе моја земља је подарила васељени светитеље, владаре, јунаке, одољела је вјековима свим недаћама, али једној није могла.
Та пошаст је врло брзо освојила и окупирала и та окупација и даље траје, а мале су шансе да се побиједи. То је окупација духа, душе, идентитета, онога „Ја“, дакле не окупација тијела, већ духа. Тај окупатор је послат у скоро све земље које су већином православне и већину од њих је нагрдио да се никада нису опоравиле. Мислим да је највећу штету нанио управо Црној Гори, а тај окуаптор духа се зове комунизам.
Комунизам је од Црногораца и племена која чине Црну Гору направио нешто што никада раније нису били. Новочовјека који је потпуно нов, који нема везе са својим прецима, који их се одрекао, који чак пијуком скида слова са надгробних плоча својих ђедова да прикрије ко су били.
Ако му је отац или ђед био то и то, он није, јер он каже "ја се осјећам тако и так". Можемо се ми осјећати како год, можемо себе прогласити и фараоном, али нисмо то. Дакле комунизам је направио нешто што ниједан окупатор није успио. Направио је човјека који се одрекао свега што стоји испред њега! Своје лозе, предака, историје, владика, манастира, битака, гусала, свега тога се стиди и негира.
Замисли Црногорца који у кући нема икону крсне славе, гусле, каквог бркатог претка на зиду, слику Његоша, већ умјесто тога држи слику Тита или Мила.
Замисли особу од 65 година, који живи 300 метара од цетињског манастира и никада у њега није крочио, али се хвали да је четири пута био у Кућу цвијећа у Београду (600 километара далеко). Можете ли да замислите такав дух? Таква особа је најприје била комуниста-титоиста, а сада када је комунизам на издисају оприједјелила се за нови култ – држава и монтенегринство.
За таквог човјека је важнија одлука другог засједања АВНОЈ-а од свих битака и од свих догаћаја богате црногорске историје. Петокраку из које се идеолошки испилио замијенио је грб, грб Црне Горе када је била краљевина, али није ројалиста и даље је републиканац – социјалиста , он је за Мила, Тита, истовремено је за Крста Поповића, али и за његовог љутог противника Љуба Чупића. Носи заставу монархије, са грбом који има шар и скипрат, те владарску круну и симбиозу духовне и свјетовне власти, али мрзи монархију и краља. Замислите особу која је истовремено за све то, тар то није оргинал фалсификата!?
Поред свега наведеног важна је и економска компонента: жели да има, да је виђен, јесте да воли комунизам који сада мијења за нову идеологију монтенгризма, али уз интерес, и то дебели. Да би имао и да би добро живио било је потребно последњих 32 године да буде „за Мила“. За њега је Мило персонификација успјешног човјека.
Сви му се диве, јер сањају да буду као он. Да буду он, високо подигнуте главе док робови падају и љубе му скуте. Познат је тај полтронизам код Црногораца, није то за вријеме Тита или Мила, исто је било и за вријеме краљевине, само се мијења рука која се цјелива. Дакле он је у партији, али из чистог интереса, нема ту идеологије, осим оне култа личности, тоталитарног режима који из комунизма прелази у монтенегризам и узајамно се преклапају и један дугога допуњују.
Он воли и брани државу, али од кога? Од оних који нису ни педаљ одступили од Црне Горе, од оних који иду у манастир на Цетињу, а он иде Кући цвијећа. Од оних који клече на литургији за спас душе , вјере и народа од њега који кличе „e viva“. Он би ове из манастира да упути тракторима за Србију, иако немају са Србијом никакве везе. Често каже – „није ово Србија!“ Па и није, и нико никада није рекао да јесте. Има и Србија таквих као што је он, пошли су гладни и жедни одавде и истјерали људе из домова са Дедиња и Сењака, из Баната , још им се ручак није охладио кад су ушли у њихове куће. Још су тамо њихови потомци. Они су ишли за Србију, а сада би да тјерају нас. Имају они у Србији и данас посла, станове, виле, имају локале и некретнине у Београду на води. Не купују ништа на Цетињу, већ на Дедињу. Био би потребан роман да се опише тај новочовјек!
Мало је моје перо да све то забиљежи. Докле је доспио тај новочовјек? Доспио је до распалих тргова Монтенегра да псује владике и да покуша да спаси пропалу диктатуру и диктатора који одлази. Одлази, јер је прошло његово вријеме, долазе неки нови који ће такође слушати западне центре моћи, јер је Црна Гора нестала потписом капитулације 1916. од стране тога истога краља Николе коме је Црна Гора тек на умору дошла на ум.
Последњи стадијум пропадања таквог човјека, огледа се у навијању за некакве „лавице“ (женски рукомет), за некаве острашћене партијашице , бркате узгред, које су за Мила. Е то је тектонски поремећај мозга! То је оригинал фалсификата!
