Кад љубав постиди смрт
Још пар корака, Боже, да је изведем из пакла,
Овдје су душе људске ломљивије од стакла,
Још само пар корака... тихо је прошаптао,
Па са Адмиром у зјени на мост без краја пао.
Истог је трена и њу сустигло мучки тане,
Ал` тако је и хтјела... да крај свог Бошка пане,
Ко оне вреле ноћи крај љубљеног је легла,
Руку му, пружену ка њој, ко сламку спаса стегла.
Још поред драгог, ево, дјетињи смијех снијева,
И мај што тјера магле са њеног Сарајева,
Да роса с лица дивних невину крвцу спере,
Два бића исте душе, а различите вјере.
Биће још зла напретек, не може свијет без рата,
Птице ће тјерати лелек, пуцаће брат на брата,
Ал` кад се на послетку покличи мржње смире,
Град ће обасјати љубав Бошка и Адмире.
НЕВЕН МИЛАКОВИЋ
18. мај 1993.