Како се пише љубав – нова збирка поезије Светлане Милић

Међународно удружење књижевних стваралаца и умјетника Неказано објавило је другу збирку поезије пјесникиње Светлане Милић, под насловом „Како се пише љубав“, која долази као тиха, али снажна потврда њеног пјесничког сазријевања.

У овој књизи више нема почетне стидљивости прве збирке, нити потребе да се емоција правда – сада се јасно препознаје сигурнија рука, стабилнији израз и веће повјерење у моћ поезије да пренесе оно што обичне ријечи често не могу.

„Светлана пише лирски, њежно, али никада сентиментално. Њена поезија је смирена, интроспективна и прочишћена, обликована не из жеље за ефектом, већ из истинске унутрашње потребе.
У њој су љубав и туга сестре, а мир и чежња сапутници.
Ауторка промишља и осјећа истовремено, пишући стихове који остају у читаоцу и након што затвори књигу.
Њена поезија подсјећа на вечерњи шапат – присутна, дискретна и дирљива. Љубав код ње није само осјећање, већ стање духа, начин гледања на свијет и сопствено мјесто у њему.

Светлана не робује форми, али поштује ритам. Не инсистира на рими, али зна када је звук стихова довољан да пренесе емоцију. Њени стихови нису програматски, они су живи – настали из доживљеног, а не из конструисаног осјећања.
„Како се пише љубав“ није приручник за заљубљене, већ поетски запис једне жене која промишља, осјећа, воли и трага.

У времену када ријечи често губе смисао, Светлана Милић их користи да врати достојанство тишини, присности и њежности.
Ова књига потврђује да се љубав не пише само ријечима – већ животом, стрпљењем и присуством.
И управо зато ова збирка остаје као тихо свједочанство једне унутрашње снаге, која зна: истинска поезија не настаје из потребе да се каже, већ из потребе да се преживи.” — ријечи су Лабуда Н. Лончара, уредника и рецензента овог издања.

Ауторка Светлана Милић овом приликом је изјавила:

„Пресрећна сам због своје нове књиге. Вјерујем да је моја поезија остала иста – искрена и чиста – само сада долази у зрелијем и искуснијем облику, захваљујући и сарадњи са уредником Лончаром.
Одувијек сам сматрала да искрена и чиста осјећања сама пронађу пут до пјесме, а најважније од свега је да пјесма остане вјерна тој искрености.
Још увијек се, у мислима, питам: ко издаје дозволу за срећу? И управо у тој потрази за чистом и искреном љубављу настају моји стихови.”