Кокошије канџе
Зариваш му канџе, у врат што још држи
поноситу, храбру, усправљену главу
а невин те поглед као муња пржи
док осећаш језу и несносну страву.
Ал' зариваш дубље и зариваш даље
јер ти гнусна мржња нову снагу даје
док ти младост српска оком сигнал шаље
да ће сваку твоју пакост да истраје
Радиш исто оно, што и твоји преци,
који вазда беху на страни туђина,
силу показујеш на немоћној деци
на нејачи, женама, цркви од давнина.
Али твоје оштре, канџе кокошије,
до орловог не могу досегнути врата
чекаћемо време, кад туђина није,
па ће правда закуцати и на твоја врата.
А кад војне дођу, и загрме трубе,
и кад туђин крене безглаво да бежи
тада ниси храбар већ увучеш зубе
као псето које повремено режи.
Веселин Џелетовић