ПИШЕ: Игор Ремс
Када сам добио позивно писмо да учествујем на свесловенском традиционалном XIX Међународном фестивалу поезије „Свето слово“ у Бургасу, Бугарска, који се одржавао од 27. до 31. маја текуће године, само се наметнуло питање — како да стигнем на фестивал?
Погледао сам карту, видео где се налази град Бургас, колико је далеко — по Гуглу, наравно (шта бисмо ми да немамо паметне телефоне) — и упркос аеродрому, није постојала могућност да стигнем на најбржи могући начин — авионом. Немамо ми ту могућност као велики градови, на пример Беч који има директну линију, али с друге стране и разумљиво је — мали смо и безначајни, и економски је неисплативо.
Све је ишло из Београда, али за Софију: авион, бус, воз.
А онда, гледајући карту, запитао сам се — да ли имам храбрости да одем својим Голфом тројком — већ је олдтајмер по годинама — на тако далеки пут и вратим се преко Београда, где сам 6. јуна имао заказану прославу мог уметничког стваралаштва?
Целог живота гладан путовања, чинило ми се да овај пут схватим и као један вид ходочашћа, јер сам повезао толико лепих и интересантних места која су ме мамила из разноразних разлога, да је једноставно било тешко рећи — не!
Требало је припремити „старца“ за пут да ме негде не остави и узети број од неких барских шлеп служби.
Ауто је припремљен, узета зелена карта, касете са добром музиком — и пут ме је чекао...
Ујутру, у недељу, у 04.04, кренуо сам за Албанију преко Мрковског поља, надајући се да радови на путу у то доба неће бити активни. Негде пред границом допунио сам резервоар — литар је био 1,41–1,43 евра ако се не варам. Намера ми је била да у свим земљама кроз које прођем упоредим и цене горива. Кренуо сам новим аутопутем за КиМ. Аутопут скоро празан, врло ретки аутомобили, понеки аутобус и ретка успутна села кроз брдовите пределе кроз која сам пролазио. Изненадили су ме крстови постављени на врховима тих брда једним великим делом пута. Како сам био све ближи граници са Србијом, почеле су да се беле џамије. Наплатна станица указује на престанак аутопута. Плаћам 5 евра и без икаквог задржавања улазим на КиМ.
Одлучио сам да одем у царски град Призрен, а онда преко Шаре, Брезовице и Штрпца наставим за Македонију. Некако ми је тешко да напишем „Северна“ и нисам имао разумевања када је македонска „политичка елита“ прихватила диктат Грчке и ЕУ. Када су Македонци прихватили то наказно име, било ме је стид!
Знао сам да би и ови „наши“, из користи, комодитета, незнања... прихватили било које име да то од њих тражи ЕУ, забога, због европских вредности и „вишег циља“ — нарочито ако би тај циљ, наравно, кореспондирао са њиховим џеповима!
Нисам могао никако да схватим да смо прихватили ME или MNE као ознаку у међународној комуникацији, а наша земља се зове Црна Гора! Зашто нису „наши политичари“ инсистирали на ознаци ЦГ!? Зашто?
Излазим са аутопута који наставља за Приштину и улазим у Призрен. На самом улазу одлучујем се да допуним гориво. Питам радника говори ли енглески или немачки, и он одречно клима главом — и споразумесмо се напокон на лепом српском језику!
Литар бензина је коштао 1,15 евра!
Улазим у град! На брду које се уздиже над градом доминира царско утврђење и велика метална конструкција која означава наводну победу терористичке ОВК, готово изнад цркве Светог Спаса.
Призрен — царски град
Призренски град или утврђени град Каљаја је средњовековно утврђење у Призрену, у коме се једно време налазила престоница Српског царства. Подигнуто је на брду изнад Бистрице, око које се развило подграђе — односно, данашњи град. Прво утврђење подигли су Византинци, да би га Душан Силни додатно проширио, после чега су га Османлије преправљале током својих четири и по века владавине, давши му данашњи изглед.
Призрен (трг и тврђава над њим) развио се на трговачком путу који је долином Дрима повезивао Скадар, односно Јадранско море, са Метохијом и унутрашњошћу Балканског полуострва, због чега је био највеће трговачко средиште у Метохији.
Сам Призрен развио се на темељима античког Теранда, док је свој рани средњовековни облик добио између VI и IX века. Под данашњим именом први пут се помиње 1019. године, у доба Василија II (976–1025), у облику Приздријана. У њему је 1072. године за цара и настављача Самуиловог (976–1014) дела проглашен српски принц Бодин (1081–1101), током великог словенског устанка против Византије, који је букнуо те године под вођством Ђорђа Војтеха у Скопљу.
Од времена Стефана Првовенчаног (1196–1223) налази се у саставу Србије, а његов значај се нарочито повећава током владавина краља Милутина (1282–1321) и српских царева Душана (1331–1355) и Уроша (1355–1371). Душан је проширио утврђење, а у његовој близини је подигао своју задужбину — Св. Архангеле — заштитивши их подизањем Вишеграда. Током постојања српске царевине, Призрен је једно време био царска престоница, због чега се често назива и „српски Цариград“.
Током распада српског царства, град се од 1362. до 1372. године налазио у поседу Мрњавчевића (Вукашина (1366–1371) и Марка (1371–1395)), после чега га преузимају Балшићи до 1376. године. Потом се вероватно нашао у саставу државе Вука Бранковића (?-1398), али је тада већ почео да губи свој трговачки значај, јер се већ 1433. године помиње као напуштени трг.
Постоји међу историчарима несугласица око тога када су га коначно заузеле Османлије, тако да је он највероватније пао 21. јуна 1455. године, иако има оних који, на основу неких османлијских извора, његов пад смештају у 1459. годину. Током неколико векова турске окупације, тврђава је доживела дограђивања у складу са развојем ватреног оружја, да би након ослобођења града у Првом балканском рату 1912. године — утврђење било напуштено.
Шта је све преживео — и још преживљава под НАТО окупацијом — многима је познато...
