„Прљаве руке“ отвориле питања морала и власти на "Барском љетопису"

У оквиру позоришног програма 39. „Барског љетописа“, на Љетњој сцени Дома културе изведена је представа „Прљаве руке“, настала према чувеном дјелу француског филозофа и писца Жан-Пола Сартра, у продукцији Центра за културу Тиват и режији Југа Радивојевића.

Сартрова политичка драма, написана 1948. године, једно је од значајних дјела егзистенцијалистичке књижевности. Кроз сукоб идеала и стварности политичке борбе, представа отвара питања слободе, одговорности, морала и етике, односно дилему да ли је могуће остати „чистих руку“ у свијету у којем се политичке одлуке често правдају вишим циљевима.

Барска публика представу је пратила са великом пажњом, а након извођења о комаду, глумачким изазовима и специфичном редитељском приступу говорили су Лазар Ђурђевић, који тумачи лик Игоа, и Милош Биковић, који игра Одерера.

Посебност представе је и у томе што је редитељ Југо Радивојевић одлучио да је постави без класичне сценографије и реквизита. Ђурђевић каже да је екипа у почетку била изненађена таквом одлуком, али да се она показала као веома добар избор јер је глумце усмјерила на унутрашњу игру и изградњу ликова.

Он је истакао да му је Сартров текст представљао један од најзахтјевнијих материјала на којима је до сада радио, а искуства која је стекао током усавршавања у Америци након студија помогла су му у изградњи сложеног лика Игоа.

Ђурђевић је посебно говорио о актуелности представе и трагедији младих људи који су несигурни, неснађени и лако прихватају опасне идеје.

„Сартр је фантастичан писац и стварно је срећа радити таквог аутора. Позоришта треба да буду што храбрија и не треба да бјежимо од великих писаца. Ово је заправо био најтежи материјал на којем сам до сада радио“, казао је Ђурђевић.

Он је указао и на то да је прича о младим људима који прихватају идеологије и данас веома актуелна, посебно у времену када је огромна количина информација доступна свима.

„За било коју информацију данас имате дословно 15 углова и више не знате шта је истина“, казао је Ђурђевић, говорећи о томе како млади људи могу бити подложни идејама које прихватају без довољно критичког промишљања.

Представа је имала и неочекивани технички изазов. Током извођења на Љетњој сцени више пута је нестајала струја, али је публика укључивањем свјетала на мобилним телефонима помогла да се представа настави.

Ђурђевић каже да је необична ситуација чак на известан начин одговарала атмосфери представе која говори о ратном стању.

„Није то много публику избацило из приче, него су људи одмах сами попалили бљескове на телефонима, што ја никада у животу нисам доживио на сцени“, испричао је он.

Говорећи о специфичној поставци без сценографије и чињеници да публика окружује сценски простор са више страна, Ђурђевић је казао да му та блискост са гледаоцима прија јер ствара посебну енергију и осјећај заједништва.

Милош Биковић је, говорећи о барској публици, истакао да се одмах види да је ријеч о публици која редовно прати позориште и чита, што за глумце представља и задовољство и одговорност.

Посебно се осврнуо на проблеме са озвучењем током представе. Отворена сцена, објаснио је, представља додатни изазов јер звук нестаје у простору, па глумци морају да говоре гласније и изражајније.

„Отворен простор ‘једе’ звук, па морате играти гласније, јаче и изражајније, што нам је узело доста енергије“, казао је Биковић.

Додатни проблем представљали су нестанци струје и неизвјесност да ли микрофони и звучници раде, али је, како је истакао, позориште жива ствар у којој глумац мора да реагује на све непредвиђене околности, а да притом не наруши представу.

Биковић је посебну пажњу посветио Сартровим питањима морала, етике и власти. Као једну од кључних дилема издвојио је питање да ли човјек који се бави политиком може да прави компромисе и истовремено остане „чисте савјести“.

„Да ли човјек који уђе у власт, који се бави политиком и мора да прави компромисе, може да има прљаве руке, а чисту савјест? Како човјек на власти може заправо да остане чист, да ли је то уопште могуће и, пошто није могуће, гдје је граница?“, казао је Биковић.

Он је додао да се моралне границе најлакше бране док човјек није суочен са тешким изборима. Када се нађе у позицији да мора да бира између различитих интереса, те границе, према његовим ријечима, постају све тање.

Биковић је указао и на парадокс власти – да човјек понекад улази у политику са идеалима и жељом да нешто промијени, али да се, када дође на власт, може наћи у ситуацији да му очување власти постане важније од идеала са којима је започео политички пут.

На крају је говорио о разлици између филма, телевизије и позоришта, нагласивши да ништа не може да замијени непосредни контакт глумца и публике.

„Живи контакт са публиком је нешто што филм не може никада да да. Ма колико да је енергетски било захтјевно и колико год да вас исцрпи, живи контакт са публиком је ипак нешто најљепше и представља највећу могућу награду за глумца“, поручио је Биковић.

Поред Лазара Ђурђевића и Милоша Биковића, у представи играју Лара Драговић, Маша Лабудовић, Душан Ковачевић, Јелица Вукчевић, Игор Дамјановић и Павле Богојевић.

Асистент режије и аутор сценског покрета је Игор Дамјановић, док је за сценски говор била задужена Дубравка Дракић