Школе Црмнице као свједочанство идентитета: Свети Сава у Глухом Долу

У Црмници се некада није расправљало о томе ко смо и коме припадамо. То се знало. Пјесма је то говорила, предање је то памтило, а институције су само пратиле вољу народа. „Ој Црмнице, српска перјанице, ој Црмнице душманска гробнице“ није стих настао из политичког програма, већ из историјског искуства и народне свијести.

Документа из међуратног периода то потврђују без остатка. Именовање школа у Црмници није било резултат било чије присиле, већ одраз јасног културног и духовног саморазумијевања локалних заједница. Народ је сам бирао своје узоре и своје светионике.

Тако је, на изричит захтјев мјештана, крајем 1931. године школа у Дупилу добила име Основна школа „Стеван Војислав“. Избор није био случајан. Стеван (често се користи и Стефан) Војислав, српски кнез Дукље и Травуније који је збацио византијску власт, превасходно биткама код Бара, није био само историјска личност, већ симбол државотворности, отпора и континуитета на простору данашње Црне Горе. Тај назив говори о односу према сопственој прошлости, али и о самопоуздању једног краја који није бјежао од свог српског идентитета.

Још јаснију поруку шаље случај Глухог Дола. Тамо није одлучивао неки далеки центар моћи, већ школски одбор састављен од људи из тог мјеста: Ђура Гвозденовића, Ива Маровића, Ива Бујића, Ића Остојића и учитеља Драгише Драговића. Они су покренули иницијативу да школа понесе име Светог Саве.

За те људе Свети Сава није био апстрактан појам, нити идеолошки знак. Он је био темељ писмености, морала и духовног поретка. Био је име које се изговарало са поштовањем, без задршке и без страха. Држава је ту вољу прихватила, па је почетком 1933. године школа у Глухом Долу и званично названа Основна школа „Свети Сава“.

О овим чињеницама, са јасним архивским упориштем, свједочи и књига Сава Лекића „Школе у Црмници 1832–1945“, која недвосмислено показује да је школство у Црмници било органски повезано са православљем и светосавском традицијом, као природним духовним оквиром народа, а не као плод било какве државне или политичке наметљивости.

Управо зато је каснији нестанак имена Светог Саве из назива школе у Глухом Долу историјски лако објашњив. Комунистички период, као што је општепознато, спровео је систематски идеолошки обрачун са православљем и српским идентитетом, уклањајући из јавног и просвјетног простора све што је подсјећало на духовне и националне коријене. Тај процес није био израз воље народа, већ резултат нове идеологије која је настојала да прекине континуитет и наметне заборав као норму.

Зато је важно памтити имена и одлуке из времена прије тог прекида. Не као носталгију, већ као историјску чињеницу. Јер историја не говори језиком накнадних конструкција, већ језиком живота. А у Црмници је тај језик дуго био јасан – српски и светосавски, без дилеме, без подјела и без потребе за оправдањем.