Ходочашће путем Светог Јована Владимира: Од Бара до Елбасана и светих моштију

ПИШЕ: Игор Ремс

Празнични дани почели су Празником Свете Тројице у народу познати као Духови или Педесетница, педесет дана од Васкрса. Овим даном се прославља силазак Светог Духа на апостоле у Јерусалиму и означава рођендан Хришћанске цркве.
Празнични дани завршили су се свечаном литијом барским улицама 4-ог јуна, на дан Св. Јована Владимира.

Празновање је почело 30. маја, организованим превозом до Доброг дола, односно манастира Сергеја Радоњешког, изласком на Румију...  Један део верника, међу којима и потписник ових редова,  3. јуна, организованим превозом кренуо је до Елбасана (округ Брадашеш), до манастира Светог Јована Владимира, где се управо 3. и 4 јуна празнују дани посвећени овом свецу. У та два дана у манастиру је изложен кивот (ћивот) у коме се налазе мошти светитеља.

У сумрак смо стигли у манастир. Предусретљиви домаћини сместили су нас у манастирски конак. Манастир али и цела околина манастира су били испуњени како локалним становништвом тако и ходочасницима из разних крајева: из Северне Македоније, Бугарске, Србије, Црне Горе…

Било је лепо видети толико младих људи, и посебно деце. Осећала се потпуна празнична атмосфера. Много младих људи било је окупљено око простора где су се палиле свеће.
У једној малој просторији цркве био је изложени кивот Св. Јована Владимира. Народ је стајао у дугачком реду који се протезао и двориштем манастира и чекао да уђе и поклони се моштима нашег светитеља. Испред мене једна старија жена, потпуно прекривене главе, пада на земљу, челом додирује под крсти се и устаје. Тако још два пута. Када је трећи пут устала подиже плашт којим је прекривен кивот и љуби га, крстећи се…

У девет навече почело је Бденије. Манастиром се проламало благоугодно појање уз цели ритуал који сам посматрао са галерије.

После Бденија одржана је поноћна литургија и посебан ритуал “пресвлачења”.
Какво је то “предвлачење”?
Тада се отвара кивот са светим моштима које су умотане у памук и тај стари памук се скида и дели верницима а ставља се нов до следећег Празника.

После лошег, заиста лошег и кратког спавања устао сам готово у свитање зоре! Ушао сам у манастир у којем није било никога. Хтео сам још једном да посетим кивот у блаженом јутарњем миру. Када сам ушао у ту малену просторију једна монахиња је клечала на кољена. На крилу јој је била омалена књига из које је читала али једва сам разазнавао њен глас.
После јутарње литургије све је било спремно за литују са моштима Св. Јована Владимира. На челу поворке били су црквени великодостојници епископи, викари…
Албанска православна црква(АПЦ), званично.

Иначе, Аутокефална православна црква Албаније(АПЦА; алб. Kisha Orthodhokse Autoqefale e Shqipërisë, KOASh), јесте помесна и аутокефална црква са достојанством архиепископије. Налази се на 12. месту у диптиху помесних православних цркава.

Обухвата епархије: Тирана-Драч, Берат,  Ђирокастра, Корча и Елбасан. Православни Албанци и албански Грци углавном живе на југу земље, као и у градовима Тирани и Драчу. Нешто православних има и у околини Скадра, и то је углавном наш народ. Литургијски језик је албански. У регији Саранда на југу земље литургија се служи и на грчком језику. Претпоставља се да у Албанији има између 500 хиљада до 700 хиљада верника.

После завршене литије кренули смо за Бар. У повратку обишли смо још меморијални центар Ђурђа Кастриотића који је у Албанији национални херој кога Албанци својатају као њиховог под именом Скендер-бег. Иако су му и отац и мајка били православни Срби…али то је нека друга прича…

Ово Ходочашће је организовала путничка агенција православне цркве Одигитрија.
Одигитрија (грч. Ὁδηγήτρια) је, подсјетимо, икона коју је радио на дрвету сам апостол Лука.