ПИШЕ: Василије Лалошевић
Готово свакодневно, тих септембарских дана црногорски медији извјештавали су о томе како је на Цетињу све спремно за сахрану посмртних остатака краља Николе I, краљице Милене и принцеза Вјере и Ксеније.
Радови на Ћипуру приведени су крају, па су у ту дворску цркву из Аранђеловца пристигле специјалне мермерне гробнице, које су изгледале монументално - краљевски. Како је то обичај у Црној Гори, организатори сахране никога нису позивали, већ само обавјештавали. А обавјештење је гласило:
„Сахрана краља Николе I Петровића-Његоша и краљице Милене обавиће се 1. октобра на Цетињу, у дворској цркви на Ћипуру у поподневним часовима, а сахрана краљевских принцеза обавиће се 2. октобра на дворском гробљу пред Цетињским манастиром.“
Али, интересовање грађана за сахрану је било огромно, па се очекивало преко сто хиљада људи.
Посмртни остаци краљевске породице из Италије, Сан Рема требало је да стигну у Бар, дан раније. Имао сам велику част, и осјећај поноса што сам био дио великог новинарског пула који је пратио долазак посмртних остатака посљедњег црногорског суверена.
Када се у суботу, 30. септембра 1989. године, око десет и тридесет са италијанског ратног брода „Сан Марко“ спустило возило Југословенске Ратне Морнарице на тло лучког гата пет, одјекнуо је громогласан аплауз великог броја присутних грађана.
Аплауз више хиљада окупљених Барана и њихових гостију трајао је дуго, и значио је одавање почасти „Цару јунака“ и Господару Црне Горе, али и завршетак шездесетоосмогодишњег егзила краља Николе. Историјске околности утицале су, да се управо у Бару - бисеру његове круне догоди сусрет мртвог краља са Црном Гором.
Огромни шпалир људи се отворио. Ковчег са краљевим земним остацима био је прекривен заставом са Вучијег Дола, док су испред возила морнарички официри носили сабљу српског краља Милутина, којом се краљ поносио, као и више страних одликовања за јунаштво и умјеће у вођењу црногорске државе. Слика је била употпуњена шпалиром дјевојака и младића, одјевених у црногорску народну ношњу, као и свечано постројених одреда ЈНА и Бокељске морнарице.
Био је то импресиван доживљај за више хиљада људи окупљених на барској риви. Тако је, најприје из Сан Рема, преко Барија, и потом до Цетиња кренула достојанствена колона. Грандиозни церемонијал је текао, а наш град је тада, и буквално, био престоница аристократског, европског џет - сета. Предводио га је краљев директни потомак, Никола Петровић - Његош са супругом, дјецом и мајком Женевјев. Још једна аристократска лоза на овом дочеку стољећа, свакако су биле Савоје.
Уз Виторија Емануела IV и супругу, присутна је била и његова сестра принцеза Марија - Габријела и Марија Пиа - Савојска. Присуствовали су и Романови: Николај и Димитриј, потомци славне руске царске породице, у којој је била удата краљева кћерка Милица.
Наравно, били су ту и Карађорђевићи, Линда, супруга принца Томислава, и њихова кћерка Катарина. Можда највећу пажњу фоторепортера и новинара изазвала је појава Јелисавете Карађорђевић, кћерке Кнеза Павла.
Услиједили су државни поздрави, након Сан Рема, гдје је говорио наш суграђанин Миодраг Лекић, и Барија, гдје се присутнима обратио професор Милош Радуловић, на платоу барске марине говорио је професор Љубиша Станковић, члан Предсједништва Црне Горе.
„Народ Црне Горе данас враћа један велики дуг својој историји. Враћа нам се Господар, Краљ Никола. Заслужили су краљ и краљица и принцезе, да имају свој починак под Ловћеном на Цетињу. И не случајно, Краља Николу дочекујемо у Бару, „бисеру његове круне“, којег је Црној Гори припојио и отворио излаз на море“, казао је Станковић.
Ту започиње посљедње путовање на коме ће народ одати пошту краљевском пару и члановима његове породице, све до вјечне куће под Орловим кршом. Тако ће бити испуњена и њихова посљедња жеља.
„Толико су на крају животног пута тражили од свог народа“. Говорио је о његовом славном ратном путу, од Вучјег дола, Скадра, све до Метохије. Славној Мојковачкој бици, али и просветитељском и културном краљевом раду, и посебном доприносу јединству припадника свих народа који су живјели у Црној Гори. Станковић је као битно истакао и ово:
„Пренос посмртних остатака краљевске породице није жеља за преиспитивањем идеолошко-политичког односа према дјелу и лику Краља Николе, јер „похвале дјела суде, што је чије дају свима“, већ је то цивилизацијски чин, а суд историје ће рећи своје.“
Колона је кренула ка Цетињу, гдје је, кажу извјештачи, сјутрадан било близу стопедесет хиљада људи. Остаће запамћен дирљив говор Предсједника Предсједништва СР Црне Горе, др Бранка Костића, који је изговорио оно чувено: „Добро доша' Господаре“, као и мудра бесједа, тада епископа Банатског-Амфилохија, који је између осталог, и ово казао:
„Данас и овдје ми одужујемо дуг пред Богом и пред историјом, дуг пред Краљем Николом, Господарем Црне Горе и седморо Брда. Данас нам се враћају његове намучене кости и његове честите Краљице Милене, и његове двоје дјеце: Вјере и Ксеније, враћају се на Цетиње да ту „гдје је зрно клицу заметнуло“ нађе свога починка.
Благодарност припада и свима вама што сте дошли да одате пошту овоме цару јунака, пјеснику, владару и мудрацу и што показујете и сами да ова велика истина о жртви и жртвеној љубави, као мјери људског достојанства, и у вама живи. Свједочећи својим присуством и својим одавањем поште да ће она живјети све док буде људи, земље и неба.“
(Из књиге "Мој калеидоскоп")
