Заборављени барски ђак и учитељ дјеце у Враки: Србин који је реформисао албанску књижевност

ПИШЕ: Миленко Јовановић

У мору заборава којем смо, нажалост, често склони, и данас остаје невидљив лик човјека који је својим кратким, али бурним животом оставио снажан траг у културној историји Балкана. Овдје је ријеч је о Милошу Ђорђевом Николићу – Миђенију, пјеснику, учитељу, социјалном критичару, родом из српског села Врака код Скадра, који је дио своје младости и образовања провео  у Бару.

Бар – град отвореног духа, лучка тачка сусрета различитих вјера, негдје и култура – није био само станица у Миђенијевом животу, већ простор у којем се калило његово интелектуално биће. У Бару је, како се то помодарски каже, као "тинејџер" завршио два разреда ниже грађанске школе,боравећи код своје сестре која је живјела у граду под Румијом. Тај боравак није био само формално школовање – већ упознавање са широм српском културом, књижевношћу, језиком и друштвеним контекстом који ће, иако касније превођен у други језички код, остати дубоко уписан у Миђенијев рукопис.

Милош је, подсјетићемо, како смо већ писали о њему на нашем порталу, рођен 1911. године у Враки, крај Скадра, у српској православној породици. Поријекло води од Ђорђа и Софије Николић, а преко дједа Николе Дебранина, борца у српско-турском рату, насљеђује не само национални идентитет него и одређени морални и друштвени став. Мајка Софија била је родом од Кокошевића. Милошево (Миђенијево) српство није било фолклорно, већ дубоко укоријењено у начину размишљања, у систему вриједности, у самом језику којим је прво проговорио и писао.

Као и многе породице тог краја, Николићи су били сиромашни у материјалном смислу, али не и необразовани. У њиховој кући се говорило српски, пјевале народне пјесме, поштовала вјера и школа. Када му је било само 15 година, губи и оца и мајку, а убрзо затим и брата Љубомира. Упркос тим раним трагедијама, наставља школовање – прво у српској школи у Скадру, а потом у Бару, гдје проводи неколико формирајућих година. Управо у том периоду развија навику читања, интересовање за социјалне теме, љубав према књижевности и друштвеној ангажованости.

Његова даља школска путања води у Битољ, гдје уписује гимназију, а касније и богословију – не из искључиво религиозних побуда, већ зато што је то био готово једини начин да сиромашан ученик добије смјештај и храну. Такав пут био је чест међу омладином тог доба: прво у богословију, затим евентуално у неку грађанску школу или факултет. Њега је, међутим, од ране младости мучило сиромаштво, неправда, социјална искљученост – а све ће то добити своје мјесто у његовом каснијем књижевном дјелу.

По завршетку школовања, враћа се у Албанију и постаје учитељ у Враки – иронијом судбине, Србин који на албанском почиње да учи српску дјецу. Тај апсурд му није био стран, већ га је доживљавао као резултат сложеног националног и политичког положаја Срба у том дијелу Албаније. Рад на терену, у сиромашним крајевима као што су Пука и Скадар, још више га приближава реалности обесправљених, што ће се снажно одразити у његовим пјесмама и причама. Управо та дубока емпатија и ангажованост разликују Миђенија од многих његових савременика.

Писао је и на српском и на албанском, а његови текстови су често били плод унутрашњег превођења – не само језика, већ и идентитета. У српским изразима налазио је прецизност и дубину, а у албанском – емоционалну експлозивност и ширину. Та двојност, далеко од тога да буде слабост, постала је његова умјетничка снага.

Својим литерарним дјелом Миђени је ударио темеље модерне албанске књижевности. У текстовима који су се појављивали у часописима и новинама, а касније сабрани у књизи „Слободни стихови“ (објављеној тек након његове смрти), осјети се дух европске авангарде, али и локалне борбе, народне боли и револуционарног набоја. Још за живота је називан „албанским Мајаковским“, али за разлику од руског пјесника, Миђени није био идеолошки фанатик. Његова идеологија била је једноставна – правда.

Ипак, упркос надарености и друштвеној важности, живот му је прекинут рано – од туберкулозе, 1938. године, у италијанском санаторијуму. Смрт у 27. години била је трагичан завршетак живота који је обећавао много више. Оставио је за собом рукописе, сјећања, и оно најважније – симболичну мапу једног човјека који је био мост између народа.

Албанска култура га је касније рехабилитовала и славила: позориште у Скадру носи његово име, уџбеници га препознају као једног од родоначелника модерног стиха. Али у Србији, у Црној Гори, у Бару – у његовом другом завичају – Милош је скоро потпуно заборављен.

И зато је важно овакво сјећање. Не само да му вратимо заслужено мјесто у културној историји, већ и да подсјетимо себе да је културна размјена постојала и у доба кад се за то није добијао аплауз – већ често подозрење и прогон.

Милош Николић Миђени је био српски син, барски ђак, пјесник два језика и два народа. Није се одрекао свог поријекла, није се окренуо од свог језика, али је схватио да истина и правда немају нацију. Зато му дугујемо сјећање – и ми, и Бар, и сви који знају шта значи стварати на граници идентитета, а остати човјек.