PIŠE: Vladimir Bulatović
Predlog koji je juče stigao iz Rima ne bi smio da prođe nezapaženo.
Ne zato što je već postao politika Evropske unije. Nije. Ali može postati, jer iznijela ga je predsjednica Vlade Italije Đorđa Meloni, lider jedne od najvećih i najuticajnijih država Evropske unije, a njena vlada želi da upravo ovu ideju stavi na sto evropskim ministrima unutrašnjih poslova.
To znači da ova inicijativa nije politička margina, već predlog koji će tražiti svoje mjesto u budućoj migracionoj politici Evropske unije.
A ako se ta politika jednog dana pretvori u očekivanje prema državama kandidatima, onda bi Crna Gora mogla biti suočena sa jednim od najozbiljnijih testova u čitavom procesu evropskih integracija.
Jer, prema informacijama koje su objavili italijanski mediji, Crna Gora se nalazi među državama koje se razmatraju kao moguće lokacije za centre za prihvat i repatrijaciju neregularnih migranata, po uzoru na model koji Italija već primjenjuje sa Albanijom.
To nije bezazlena ideja.
To je pitanje koje zadire u bezbjednost, demografiju, turizam, ekonomiju, međunarodni položaj i ukupnu budućnost države.
Juče je javnost saznala da Italija predlaže da se novi centri finansiraju direktno iz evropskog budžeta, a ne bilateralnim sporazumima, te da bi, osim Crne Gore, u tom sistemu mogle biti i države poput Tunisa, Egipta, Mauritanije, Ugande, Ruande, Etiopije i drugih zemalja van Evropske unije.
To samo po sebi nameće pitanje – kako bi se Crna Gora našla na istoj listi sa državama koje nisu kandidati za članstvo, već su predviđene kao spoljne tačke evropske migracione politike?
Ako bi se ovakav model jednog dana prihvatio, postavljaju se brojna pitanja.
Da li bi turistička zemlja, koja živi od imidža sigurne i mirne mediteranske destinacije, mogla trpjeti posljedice?
Kako bi se to odrazilo na investicije?
Da li bi lokalne zajednice prihvatile izgradnju takvih centara?
Koliko bi bezbjednosni sistem bio opterećen?
Ko bi snosio odgovornost u slučaju problema?
I najvažnije – da li bi Crna Gora o tome zaista slobodno odlučivala ili bi se našla pod snažnim političkim pritiskom u nastavku pristupnih pregovora?
Naravno, danas niko ne može tvrditi da će ovo postati formalni uslov za ulazak u Evropsku uniju.
Ali isto tako niko ne može ni ignorisati činjenicu da se ovakve ideje sve češće pojavljuju upravo iz najvažnijih evropskih prestonica.
Zato bi bilo neodgovorno praviti se da se ništa nije dogodilo.
Crna Gora mora jasno da zna šta su njene crvene linije.
Evropske integracije jesu važan spoljnopolitički cilj.
Ali nijedan cilj nije toliko važan da bi se o njemu prestalo postavljati pitanja.
Posebno ako su ta pitanja od životnog značaja za državu.
Uostalom, sama Evropska unija danas prolazi kroz period dubokih izazova. Suočava se sa migracionim pritiskom, različitim stavovima država članica, usporenim ekonomskim rastom i brojnim bezbjednosnim pitanjima.
Upravo zato je važno da se o svakom novom prijedlogu razgovara otvoreno i bez političkih floskula.
Jer evropski put ne može biti put na kojem se sve prihvata bez rasprave.
Naprotiv.
Baš ako želimo u Evropu kao ozbiljna država, onda moramo imati pravo da kažemo šta prihvatamo, a šta ne prihvatamo.
Jer u suprotnom nećemo biti partneri.
Bićemo samo izvršioci tuđih odluka.
A to nije ideja suverene države, bez obzira na to da li je članica Evropske unije ili nije.
