Srpske žrtve, evropsko ćutanje: Ko odlučuje čije stradanje zaslužuje film?

Ovde se ne radi više o filmu, kulturi, kulturi sećanja, pijetetu prema žrtvama, prema žrtvama kojih je bilo mnogo, premnogo za celi jedan vek! O žrtvama koje su ubijane na 57 načina, o oružju koje je posebno konstruisano za klanje, o raznim “srbosjecima”, mlatovima…žrtvama i narodu od kojeg je pravljen sapun, gde su deca ritualno ubijana i ubijena stavljana u krug tako da izgleda kao da se drže rukicama a dečaci preklanih grla položeni na zaklane devojčice…i Evropa i Amerika, zapravo ceo Zapad, bastioni demokratije, zaštitnici ljudskih prava, slobode govora, polne ravnopravnosti…ne žele film “ Zlatni rez 42: Djeca Kozare” da vide!

Da li im takav film ide na jetru, bubrege, na savest ako je uopšte imaju? Da li su to te “evropske vrednosti” gde je jedan narod, srbski narod, u monstruoznoj politici Nezavisne Države Hrvatske (NDH) doveden do ruba ponora, do istrebljenja a da o tome ne smemo ni slovo da kažemo, napišemo, prozborimo, sećamo, da pustimo suzu?

Da li su to te “evropske vrednosti” kada im ne smetaju povici, recidivi nacizma, “za dom spremni” koji se mogu čuti kako u svakodnevnom javnom životu današnje Hrvatske, tako i u Saboru, stadionima, koncertima…a pod kojima su žrtve ubijane?
Da li je to vrhunac nemorala, duplih standarda, kada život srbskog deteta nije dostojno pijeteta žrtve u odnosu na neko drugo dete?

Zašto srpska žrtva nema isto pravo na sećanje?

„Zlatni rez 42: Djeca Kozare“ mesecima je bio pred očima evropske filmske industrije.
Filmski centar Srbije predstavio ga je i u Kanu maja 2026. godine.
Pa ipak, veliki evropski festivali nisu želeli da ga uvrste u svoje programe.
Film o stradanju dece Kozare, o Jasenovcu i sistemu logora NDH svoju premijeru nije dočekao ni u Kanu.
Ni u Berlinu.
Ni u Veneciji.
Dočekao ju je u Beogradu.
Kada se govori o Srebrenici, Evropa zna da se seća.
Snimaju se filmovi i dokumentarci. Organizuju se komemoracije.
O stradanju se govori u parlamentima, medijima, školama i na festivalima.
„Quo Vadis, Aida?“ prikazan je u glavnoj konkurenciji Venecijanskog festivala, stigao je do nominacije za Oskara, a Evropska filmska akademija proglasila ga je najboljim evropskim filmom i nagradila režiju i glavnu glumicu.
Zašto isto pravo na pamćenje nemaju i srpske žrtve?
Zašto?!

Gde su veliki evropski filmovi o srpskoj deci sa Kozare?
Gde su svetske premijere i crveni tepisi za priče o Jasenovcu?
Gde su kamere kada treba govoriti o srpskim civilima u Podrinju tokom rata devedesetih?

Broj od 3.287 srpskih žrtava za područje Srebrenice i srednjeg Podrinja retko prelazi granice našeg javnog prostora.

Mi ne tražimo da se bilo čije stradanje zaboravi.
Tražimo samo ono što bi trebalo da bude najnormalnija stvar na svetu: da i srpska žrtva bude dostojna filma, festivala, suze i sećanja.
Jer život srpskog deteta ubijenog na Kozari nije vredeo manje.
Srpski civil ubijen u Podrinju nije manje vredan čovek.

Majka koja je izgubila sina nema manji bol zato što je Srpkinja.
Ako je žrtva zaista žrtva, onda njeno ime i nacionalnost ne smeju određivati koliko će svet o njoj govoriti.
I zato posebnu zahvalnost dugujemo Lordanu Zafranoviću.
Hvala mu što je svojim filmom vratio glas onima kojima je život oduzet pre nego što su stigli da ispričaju svoju priču.
Hvala mu što je otvorio jedno od najbolnijih poglavlja naše istorije pred novim generacijama.

(Korišćen tekst Rajka Baste “Zašto srpska žrtva nema isto pravo na sećanje”)

Priredio: Igor Rems