PRIREDIO: Igor Rems
U tekstu koji sledi prenosim tekst Slobodana Filipovića o poreklu Kalendara!
U drugom delu predstavljen je tekst ruskih autora: ko je i kako vršio promene kalendara u prevodu Slađane Lazić
Poreklo reči Kalendar
U narodu postoji koledarska izreka: „Od Božićnih iskri nastaju Ivanjski kresovi“, što je drugo ime za dugodnevicu 9/22. juna u letnjem ovragu (suncovratu). Ivanjdan ili Veliko Koledo je oličenje epskog Koled-bora (boga), sa kojim započinje silazna putanja prividnog kretanja Sunca, koja ide preko sedam nebeskih krugova sa 182 trona, a onda silazi opet na kratak dan 9/22. decembra gde se odmara dva trona (Knjiga Enohova).
Običaj „koleda“ je opštesrbski, u tesnoj vezi sa Božićem ili zimskim rođenjem Sunca na tački početka uzlazne putanje Zemlje po nebeskom svodu. O severnom (u vladajućoj nauci južnom) ovragu ili suncovratu, Zemlja je najbliža Suncu, ali je tada pod najvećim uglom, pa je zato tada najhladnije o čemu svedoči poslovica: „Pitali kurjaka, kada je najhladnije a on odgovorio: Kad’ se Sunce rađa“!
Reč “koleda” i od nje izveden „kalendar“, upravo stoje u vezi „rođenja“ Sunca a semantički su od arijskog ili arhaično-srbskog božanskog imena kālinda, za miljenicu Višnjeg koja godišnje preporađa Sunce o zimskom ovragu:
Zatrudni se sveta zemlja, Kolendo, Kolendo,
Sveta zemlja srbska, Kolendo, Kolendo,
Te mi rodi mlad Božola, Kolendo, Kolendo,
mlad Božola, Božića, Kolendo, Kolendo,
donese ga do naskara, Kolendo, Kolendo.
Milojević Pripev Kole(n)da sasvim jasno svedoči o njenom božanskom poreklu, čiju sunčanu narav preslikava poetski oblik “Zlatne Majke u trudovima”, kojoj šumska vila donosi rodnu biljku:
Čim je zlatnim ustim’ dade,
Tim porodo malo diete,
Malo diete, mlada Boga,
Na licu mu Sunce žarko! Milojević, Pesme
Boginja majka „Kole(n)da“ preporađa mlado Sunce na slami nebeskoj (Kumova slama), a da je u pitanju baš Sunce božije, svedoči narodna pesma o njegovom rođenju na Kumovoj slami:
Slavno sunce u pol noći.
Porodi se u goloći.
Na prostrtoj slamici.
O nebesko ono blago,
U pelenah deršće drago.
(narodna Božićna pesma)
Ovde je poetski dat direktan opis rođenja Sunca, pa je za izvođenje reči „kalendar“ po imenu božanske majke Kole(n)de, ovo direktan materijalni trag u narodnom predanju.
Na osnovu narodnog predanja, A. Asov daje istovetno semantičko tumačenje, navodeći da su naši preci kalendar po predanju primili od boga Koleda (“Zvezdana knjiga Koleda”), pa reč “kalendar” izvodi od kovanice Koleda + dar u značenju „Koledin dar“. Ali, njegovom logičnom tumačenju, prethodi gotov oblik imena Koleda za boginju Majku, koji semantički dolazi od arijskih korena √ kal, nositi, naterati, slediti + √ ind, moć, čiji je smisao pleonazam za nebesko rađanje. Neki još izvode ime Kole(n)da po “kolu”, što je takođe logično, ali je ipak samo kalambur kao i tumačenje Asova, iako je “kolo” od istoga korena “kal” od koga je izvedena Koleda i njena velika porodica reči.
Klasično i pogrešno tumačenje reči “kalendar” je od latinskog Kalendae, Kalende, prvi dan u mesecu (Saturnalija), jedina reč u latinskom sa početnim slovom “k” (D. Jacanović), što svedoči da je naziv preuzet. (1) Upravo je obrnuto, a po imenu boginje Kole(n)de izvedena je i arapska reč „kalender“, „čisto zlato“, koja je preuzeta u istoimenom pridevku za sufi posvećenika.
Osim kalendara, u srpskom jeziku od imena boginje Majke Kole(n)de, potiču brojni pojmovi: “koledo”, priziv i pripev koledarskih pesama, kao pouzdan trag njenog božanskog porekla; „koleda“ je u staro srbskom Nova godina ili božićni hleb na Rabu, a danas sinonim za veselo društvo; “kalenda” je čestitka i darovi za Novu godinu u Dubrovniku; “kole(n)dati”, znači čestitati i darivati o Novoj godini: “koledovati”, pevati koledarsku pesmu; “Kolenda” (Kolinda), lično ime kod dubrovačke vlastele i na ostrvu Lastovo, gde je prisutno i porodično ime Kalendić sve do kraja 19. veka; „koledar“ (kolodar) je ime za mesec januar; “koledari” naziv maskiranog momačkog ophoda od Božića do Bogojavljenja: Mi iz kuće, Koledo, / Bog u kuću Koledo, koji teraju karakondžule, decu Crne boginje (Kali), dok su “koledarke” ophod devojaka na Božić: Oj ubava Koledo, mala momo Koledo. „koledarnik“, predskazanje vremenskih prilika na osnovu dana u koji pada Božić; Glavni koledar je “dedica” sa dve sablje koje simbolišu svetlost silazne i uzlazne putanje Zemlje.
Za koledarske ophode se mese obredni hlebovi “kravaji”, arij. čaravja, ponuda (dušama predaka), obredno prinošenje i “kovrtanj”, od arij. korena vr(i)dž, oviti, okrenuti. To je okrugli božićni novogodišnji (koledarski) hleb, šupalj u sredini sa (kalendarskim) urezima na obodu. Kovrtanj se stavljao volu dešnjaku na rog (po njemu se gatalo), a na vrhu koledarske maske (bele, crvene ili crne), takođe stoje rogovi.
Običaji sa rogovima uvek stoje u vezi ravnodnevice i Nove godine, jer, početak ciklusa uzlazne putanje Zemlje o Božiću najavljuje skori dolazak astronomskog ciklusa u sazvežđu Bika. Istu ulogu ima “vasilica”, povojnica mečki, (2) na Vasiljevdan, Mali Božić ili crkveni praznik Obrezanja Gospodnjeg.
Negde koledare zovu “lesnici”, koji su dobili ime po “lesu”, šumi, jer je “lesnik” šumski zaštitnik stoke, kao kod Rusa “lešij”, od arij. riši, polubožanstvo, mudrac. Sedam rišija su zvezde Vlašića, a medved je životinja ruskog lešija, čiji trag čuva i stih iz srbske narodne pesme: O Jovane, Koledo, vlaški bane Koledo. Jer, u Vlašićima se nalazi “Jovanova struga” ili nebeska kapija, kroz koju prolaze mrtve duše na svome putu na nebo.
Jedno od mitoloških imena boginje Kole(n)de je Zemunja (hindi Jamunja), arij. jamuna, oličenje sazvežđa Bik ili mitske Krave iz čijeg vimena teče Mlečni put. Misirska legenda za kravu Zemunju iznosi da je ona boginja Majka, koja je odvojila Nebo i Zemlju uzevši oblik Krave, a ostali bogovi priljubljeni uz njen trbuh postali su zvezde i planete bez kojih nema kalendara.
Od Slobodana M. Filipovića
Kako i ko je promenio kalendarske sisteme
Mnoštvo različitih kalendarskih sistema ponekad je izazivalo ozbiljnu zabunu prilikom određivanja takozvanih „velikih trgovačkih dana“. Zbog toga je 45. godine pre nove ere (ili u leto 5463. od SMZH), po ukazu cara Julija Cezara, uveden „novi“ kalendarski sistem koji je trebalo da se primenjuje na celoj teritoriji Rimskog carstva. Kao osnova za taj „novi“ kalendar uzet je tada važeći kalendar egipatskih žrečeva. Julije Cezar ga je delimično izmenio, čime je nastao danas svima poznati Julijanski kalendar.
Treba se zapitati sa kakvim su se problemima suočavali hrišćanski misionari koji su krenuli da „prosvećuju“ slavenske narode Evrope. Čak i kada bi nekoga pridobili za novu veru, odmah bi se pojavljivale teškoće oko toga kada treba obeležavati praznike ili u koje vreme držati postove.
Različiti kalendarski sistemi nisu dozvoljavali hrišćanskim misionarima da tačno utvrde koji datum u lokalnom kalendaru odgovara Julijanskom kalendaru. Mesni kalendari bili su znatno složeniji i hrišćanima teško razumljivi, a uporedni datumi su se pritom stalno „pomerali“.
Izlaz je pronađen samo u jednom rešenju: zabraniti stari kalendar i uvesti novi – Julijanski.
Ista situacija pojavila se i prilikom krštenja Rusije. Narod nije prihvatio nametnuti Julijanski kalendar, jer mu nije bilo jasno zašto je na ruskoj zemlji potreban tuđi kalendar, sa mesecima numerisanim na latinskom jeziku, kojih je bilo tri više, i koji, pritom, nije počinjao na Dan jesenje ravnodnevice, već u rano proleće.
Međutim, hrišćani su našli izlaz iz nastale situacije. Osmislili su slavenske nazive za mesece Julijanskog kalendara, pa su umesto latinskih meseci dobili slavenska imena: Berezenj, Kvitenj, Travenj, Červenj, Lipenj, Serpenj, Veresenj, Žovtenj, Listopad, Grudenj, Sečenj i Ljuti.
Tek u takvom obliku hrišćanima je pošlo za rukom da slavenskim narodima nametnu tuđi kalendar. Ista rekonstrukcija Julijanskog kalendara sprovedena je i u drugim slavenskim zemljama, gde su meseci takođe dobili svoja slavenska imena.
Ipak, čak i nakon što su hrišćani pronašli rešenje i mesecima Julijanskog kalendara dali slavenske nazive, drevni Slavjano-arijski kalendar nije prestao da postoji. Na svim slavenskim zemljama nastavila su da se koriste dva kalendara. Po novom, Julijanskom kalendaru, ljudi su mogli da saznaju o crkvenim praznicima i o događajima iz prošlosti koji su se odigrali daleko od slavenskih zemalja. Stari kalendar, međutim, bio je neophodan pre svega za svakodnevni život, jer se po njemu određivalo kada treba započeti i kada završiti poljoprivredne radove i druge poslove. Jer, čovek se ne može nahraniti samo molitvama.
Međutim, ni crkvenim ni svetovnim vlastima nije odgovaralo to što je narod praznike obeležavao po oba kalendara. Najveći problem ipak predstavljala je zbrka koju su stvarali letopisci. Ruski letopisci koristili su datume starog, slovenskog kalendara, dok su pozvani grčki letopisci navodili datume po novom kalendaru, u kome se Novo Leto računalo od prvog prolećnog punog Meseca.
Tako je, na primer, datum 1. mart 1005. godine nove ere po Slavjano-arijskom kalendaru padao u Leto 6513. od S.M.Z.H., dok je po hrišćanskom kalendaru to bilo Leto 6512. od S.M. Na taj način, razlika između Slavjano-arijskog kalendara i kalendara od Rođenja Hristovog iznosila je 5508 godina, dok je kod hrišćanskog kalendara ta razlika iznosila 5507 godina.
Da bi se na neki način uredio nesklad novog kalendara, u Leto 6856. (1348. godine od Rođenja Hristovog), po ukazu cara Ivana III, Novo leto u novom kalendaru fiksirano je na 1. mart, a broj godine preuzet je iz starog slovenskog kalendara.
Pored toga, započeto je i prilagođavanje novog kalendara svakodnevnom životu. Neki praznici su zabranjivani, dok je druge, koje je narod nastavljao da obeležava uprkos zabranama, hrišćanska crkva postepeno prilagođavala sopstvenom učenju. Tako je, na primer, Dan Boga Velesa zamenjen Danom Vlasija; Dan Maslenice–Marene proglašen je jednostavno Maslenicom; Dan Boga Kupala postao je Dan Jovana Krstitelja, odnosno, na ruski način nazvan Ivan Kupalo — Ivan koji je u reci sve kupao; Dan Triglava (Svaroga, Peruna i Sventovita) preobražen je u praznik Trojice; a Višnji dan Boga Peruna zamenjen je Danom proroka Ilije, i tako dalje.
Ipak, crkvenim i svetovnim vlastima najviše je smetalo to što je narod koristio dva kalendara i obeležavao dva Novoletija: hrišćansko Novoletije 1. marta i slavensko Novoletije na Dan jesenje ravnodnevice.
Nikakve zabrane Slavjano-arijskog kalendara nisu donele željeni rezultat, a uvođenje oštrih mera, čak i do smrtnih kazni, proizvelo je suprotan efekat. U mnogim gradovima i selima izbijali su nemiri i ustanci, a svuda je dolazilo do masovnog proterivanja i uništavanja hrišćanskih sveštenika i njihovih pomoćnika. Situacija je otišla toliko daleko da su ubijene hiljade „božjih ljudi“, pa je car Ivan III bio primoran da „izađe među narod“, jer je jedino na taj način vlast uspela da umiri pobunjeno stanovništvo.
Da bi se ubuduće sprečili nemiri i razaranja, car je ne samo dozvolio narodu da se služi starim kalendarom, već je i zakonski priznao pravo poštovanja Stare Vere Predaka. Tako je na ruskoj zemlji zvanično ozakonjeno dvoverje i postojanje dva kalendara. Crkveni kalendar proglašen je zvaničnim, odnosno državnim, dok je stari kalendar ostao narodni.
Sledeća izmena zvaničnog kalendara dogodila se nakon jednog Kruga Života, odnosno posle 144 godine. Kako se približavalo Leto 7000. od Stvaranja Sveta (1492. godina nove ere), među hrišćanima u Rusiji jačala su apokaliptična raspoloženja. Svi su očekivali smak sveta, pa se čak ni pashalija nije sastavljala za naredne godine. Međutim, kada su svi očekivani rokovi kraja sveta prošli, Moskovski crkveni sabor je u septembru Leta 7000. (1492) usvojio novu pashaliju i doneo odluku da se početak godine pomeri sa 1. marta na 1. septembar. Ova odluka važi u Hrišćanskoj crkvi do danas.
Gregorijanski kalendar
U Leto 7090. (1582. godine), Katolička crkva je, po naređenju rimskog pape Grgura XIII, uvela novi kalendar koji je dobio njegovo ime. U tom kalendaru datiranje više nije počinjalo od Stvaranja Sveta, već od Rođenja Hristovog. Potreba za uvođenjem novog kalendara obrazlagana je činjenicom da je trajanje godine u Julijanskom kalendaru nešto duže od trajanja prirodne godine, zbog čega je vremenom počeo da „kasni“ u odnosu na prirodne cikluse. Tako se na svakih 128 godina nakupljao jedan dan razlike, pa je do trenutka uvođenja Gregorijanskog kalendara razlika već iznosila 10 dana.
Ipak, nisu sve evropske zemlje odmah prihvatile novi kalendar. Nekim državama bile su potrebne decenije, pa čak i vekovi, da pređu na grigorijanski stil. U Rusiji je prelazak na ovaj kalendar konačno izvršen tek u februaru 1918. godine.
Ni Gregorijanski kalendar nije potpuno precizan: on kasni u odnosu na prirodnu godinu jedan dan na svakih 3300 godina, a uz to nije ni potpuno „ravnomeran“, jer sadrži svoje vrste vremenskih „skokova“. Ipak, vremenom je prihvaćen u većini država i danas predstavlja opšteprihvaćeni kalendarski sistem.
Godine umesto leta
Kao što je poznato, car-reformator Petar I, u nastojanju da „probije prozor u Evropu“, uvodio je zapadne običaje i norme, često nametajući ih narodu silom. Preuzimao je i uvodio sve što je dolazilo sa Zapada. Prisiljavao je muškarce da nose odeću ukrašenu riševima, trakama i mašnama, naređivao je brijanje brada, koje su smatrane bogatstvom Roda, kako bi muškarci izgledali ženoliko. Narodu je nametao pušenje duvana i mnoge druge, kako se navodi, nepristojnosti.
Na dvoru se nije govorilo ruskim jezikom, jer je on smatran jezikom prostog naroda. Umesto toga koristili su se nemački i holandski jezik, pa je samog cara, u takvom kontekstu, pratilo i ime „Her Piter Goldštajn“.
Mi u svim vremenima nismo brojali godine, već Leta. Vredi primetiti da su se drevni zbornici o prošlim događajima nazivali letopisima, a ne godopisima, a pisali su ih letopisci. I dan-danas jedni druge pitamo: „Koliko ti je leta?“, a ne „Koliko ti je godina“. Postoji pojam letoisčislenje, ali ne postoji godoisčislenje.
U Leto 7208. od S.M.Z.H. (Stvaranja Sveta u Zvezdanom Hramu), Petar I je pomerio Novoletije i 20. decembra izdao ukaz da ljudi međusobno čestitaju 1. januara „sa novim Got-om“, kao i da se uvede novi, strani Julijanski kalendar. Tako je nakon 31. decembra Leta 7208. od S.M. usledio 1. januar 1700. godine od rođenja Hrista.
Do XVIII veka u Moskovskoj državi bilo je prihvaćeno letoisčislenje „od Stvaranja Mira“ (SM), odnosno od Adama, koje je u Vizantiji uvedeno u VI veku nove ere. Stvaranje Sveta pripisivano je 5508. godini pre nove ere. Adam je, kao što je poznato, lik iz judejske tradicije i, prema jevrejskom kalendaru, stvoren je 3760. godine pre nove ere. Taj datum, prema autoru teksta, odgovara dolasku „sivih“ na Midgard-Zemlju (što se prikazuje na hronološkoj liniji Krugova Svaroga). Sa obzirom na to da je hrišćanstvo grana judaizma, proizlazi da je datum Stvaranja MIRA koji su prihvatili hrišćani izabran pogrešno, ili u najmanju ruku nelogično, u odnosu na navedeni događaj.
Za napomenu: Hrišćani se i danas „prepucavaju“ sa Judejima oko datuma rođenja Isusa Hrista i njegove misije. Pri tome, hrišćani tvrde da su datumi povezani sa Isusom u važećem kalendarskom sistemu netačni i da ih je korigovao izvesni rabin Akiba, koji je živeo na prelazu iz I u II vek nove ere. Takozvani „masoretski spisi“ se, pritom, pozivaju na Letopisni svod Ivana Groznog. Neki čak tvrde da u sadašnjem kalendarskom sistemu nedostaje još osam godina, odnosno da bi, po njihovom mišljenju, sada bila 2022. godina od ovaploćenja (rođenja) Isusa.
Zaključak: Moguće je da je kod njih to tako – to su, kako se kaže, njihovi međusobni sporovi – ali kakve onda veze ima Leto 7522. od nekog Adama, ako je taj isti Adam stvoren 3760. godine pre nove ere, odnosno mnogo kasnije nego što su, prema ovom tumačenju, Sloveni u to Leto (7522) porazili Arime? Odgovor je očigledan: hrišćanstvo je jednostavno prilagodilo slovenski kalendarski datum svom sistemu i preimenovalo ga na svoj način. Drugim rečima, u tome se vidi plagiranje poslednjeg oblika našeg kalendarskog računanja.
Dalje, strano „Got“ zvučno je slično našoj reči „god“, s tim što kod nas ta reč označava vremenski odsečak. Sa „godom“ su povezane reči poput „goditi“ , odakle potiče i „pogodi“, odnosno „pogodi me“, i slično. Zbog toga je „Got“ tako lako postao „god“.
Takođe je „njegovo veličanstvo zapovedilo da se na raznim mestima podignu časovne kule sa satovima, po holandskom uzoru, koji su pokazivali vreme od 1 do 12 časova“.
Prema judejskom običaju, osmog dana posle rođenja dečaka (u skladu sa Zavetom Avrama sa Gospodom), roditelji ga donose u hram, gde rabin obavlja „sveti“ obred obrezanja kožice. Ako se, dakle, na dan rođenja Isusa doda još osam dana, dobija se 1. januar. Upravo zbog toga se na dvoru govorilo: „S novim Got-om“, pri čemu reč Got na germanskim jezicima znači Bog, odnosno: „S novim (obrezanim) Bogom“. Tako ta Petrova „šala“ postoji do danas, a ljudi, izgubivši njen izvorni smisao, i dalje 1. januara čestitaju jedni drugima „Novu godinu“, a ne Novoletije, kako je to bilo ranije.
Datumi i brojevi su se oduvek zapisivali bukvicom, što nam govori da je pismenost postojala na ovim prostorima mnogo pre solunske braće, monaha Kirila i Metodija. Da nije bilo Petrovih reformi, ova crkvena priča o „prosvećivanju nepismenih pagana“ odavno bi bila zaboravljena kao besmislena šala. Nije bez razloga ni carica Katarina II govorila: „Slaveni su mnogo hiljada godina pre Rođenja Hristovog imali svoje pismo“.
Novi kalendar je skraćen na sedmodnevnu nedelju, u korist poštovalaca lunarnog kulta, odnosno u skladu sa političkim interesima dinastije Romanovih, koja je prilagođavala sve istorijske događaje judejskoj Tori, odnosno pisala istoriju kao Is-Tori-Ju.
U Leto 7262. (1754. godine), u Dimitrovskom skitu Belovođa, na trideset mernih vrsta od grada Tare, Savet starešina doneo je odluku da se koriste dva letoisčislenja, „kako bi se izbegli progoni i svakakve nevolje koje su slavenima Svete Stare Pravoslavne Vere mogle naneti državne sluge i služitelji vizantijske hrišćanske crkve“.
Odlučeno je da se Sveti Daarijski Krugolet Čisloboga koristi za bogosluženja, obeležavanje praznika i poštovanje POST-ova (P — potpuno, O — očišćenje, S — sopstvenih, T — telesa, Ъ — sotvaraše). Kalendar koji je uveo car Petar, odnosno Julijanski kalendar, trebalo je koristiti na celoj teritoriji Ruske Imperije za svetovni život članova zajednice i parohijana koji ispovedaju Svetu Veru Prvopredaka.
Napomene:
Ъ — bukvica Jerь izgovara se kao kratko „o“, a njen obrazni smisao je „Sotvaraše“, odnosno stvaranje, proces u toku.
Ѣ — bukvica Jatь, izgovara se kao „ije“, a njen obrazni smisao je „Istina Jest“.
KAK I KTO MENЯL KALENDARNЫE SISTEMЫ
June 24, 2022
Prevela sa ruskog: Slađana Lazić
