HIC RHODUS, HIC SALTA: Staroslovenski mitovi i legende (7) - Otmica Žive

Iako je Veles još uvek imao tračak tuge u očima, prestao je da traži Jagunu. Zaljubio se u svoju ženu Živu. Nije ni čudo. Bila je mlada i lepa, lepo je pevala i rodila mu sina. Iscelila mu je srce od gubitka i tuge.

Da je Živa znala ko dolazi da ih gleda kroz prozor koji je vodio u baštu jednom godišnje, možda se ne bi udala za Velesa. Sigurno ne bi želela da njena starija sestra pati. Ali niko nije znao da je Jagunu začarala Baba Jaga. Rod joj nije rekao, a i Veles je ćutao. Ponekad je Živa mislila da vidi lice svoje sestre na prozoru - ali je to smatrala samo iluzijom, ostacima sna. Ali jednom je tamo ugledala nekog drugog: Podagu, najmlađeg od mračnih bogova, koji je bio gospodar noćnih oluja i morskih vetrova. Uplašila se od njega i pozvala svog muža: „Velese, mužu moj, neko stoji napolju.“ Veles je bolje pogledao i ugledao Podagu. „To je jedan od moje braće“, objasnio joj je. „Dočekaj ga i spremi mu nešto dobro za jelo, kako dolikuje kada dođu gosti.“ Živa ga je poslušala.

Dok je donosila hranu na sto – grožđe i sir i kolače, a ponekad i dobro vino – Podaga ju je posmatrao sa strane, prateći je očima, odmeravajući je pogledom. Voleo je kao niko drugi. Nije bio lep kao njegov brat Dij, koji se svakog dana u zoru sastajao sa Zornjačom ali nije bio ni strašan kao crna zmija Nij. Imao je vitku figuru i tamne oči. Kosa mu je u uvijenim pramenovima padala do ramena. Da nije blede boje kože, mogao je biti još lepši... Ali verovao je da je čak i takav kakav jeste, sposoban da dovede ženu u podvodnu palatu na dnu okeana. Kada je video Živu, odlučio je da želi samo nju. Nikog drugog. Jedno je nešto želeti, a drugo to i učiniti. Podaga je morao da smisli plan. I jeste. Ali da bi to sproveo, bila mu je potrebna pomoć braće - Dija i Nija. Pozvao ih je i besno zaplakao: „Veles ne zaslužuje Živu. Godinama traži Jagunu, pa neka je i dalje traži. Ja sam se toliko zaljubio u Živu da mi srce lupa od ljubavi. A znate, braćo, šta se dešava kada mi srce lupa! Talasi u moru se dižu do nebesa. Pomozite mi da je imam”.

„Reci mi, kako želiš da to uradiš?“, pita Nij, crna zmija. „Raširićeš se po nebu, čineći ga tako crnim da se ništa neće videti ni ispod ni iznad njega.“ „A ja?“, pita Dij. „Poslaćeš najdublji san koji si spremio Velesu i Živi. Kad budu spavali, Kaščej, rogati demon, ući će u njihov dom. Oteće Živu i odvesti je u moju podvodnu palatu”.

Kako je rekao, tako se i dogodilo. Noću je Kaščej odleteo do palate, ušao kroz otvoren prozor u sobu u kojoj su mladenci spavali, uzeo Živu u kandže i odleteo s njom u Podagov dvorac. Ujutru kada se Veles probudio pružio je ruku želeći da pomiluje usnulu Živu po kosi, ali njegova žena nije bila pored njega. Mislio je da je izašla u baštu, pa je i on otišao tamo. Odjednom je ugledao Dija kako sedi na kamenoj klupi, tužan i nesrećan. „Šta ti se desilo, brate?“ pita ga Veles. „Zornjača je ljuta na mene“, odgovara Dij.

„Nije htela danas da me vidi. Nije se od zvezde pretvorila u devojku i nije došla.” „A zašto je to tako?“ Veles se pitao. „Zato što sam uradio nešto što joj se ne sviđa.“ „Šta?“, želeo je da zna bog žetve i stoke. Tek tada je Dij ispričao Velesu kako je pomogao Podagu da otme njegovu ženu. Veles je postao ozbiljan:

„Pogrešio si, brate moj. Ali srećom si shvatio svoju grešku čak i ako je to samo zahvaljujući Zornjači. Budi srećan što je imaš i što joj se sviđaš. Ljubav menja sve na bolje. Čak i tebe.“ „Samo ako mi Zornjača oprosti i želi ponovo da me vidi“, rekao je Dij nesrećno. „Hoću“, rekla je najsjajnija zvezda na nebu, „ali samo ako pomogneš Velesu da oslobodi Živu.“ Dij joj je obećao i baš tog dana su otišli ​​u Podagin podvodni dvorac da uzmu Živu.

Šta treba da znate: Živa – je prvo ljudsko biće kome su bogovi podarili besmrtnost i prihvatili je među sebe. Sloveni su je obožavali kao boginju koja je štitila žene pri porođaju. Podaga – ovo božanstvo su više obožavali oni slovenski narodi koji su živeli blizu mora. On je gospodar oluja, mora i okeana, neka vrsta analoga Neptuna. Prema legendi, imao je ogromnu palatu na dnu okeana, odakle je odvodio najlepše ljudske device. Ženio se njima. Sa svakom od njih imao je dvanaest ćerki, koje su postajale vodene sirene (rusalke).

Svarogov sin Dažbog

Prelepa Lada, prva od boginja, koju je praotac Rod stvorio od svoje zlatne kose, baš u zoru istorije, mogla je biti vesela i srećna. Na kraju krajeva, ispod čekića njenog muža Svaroga izlazile su nove i nove varnice, u koje je bi bog kovačkog zanata udahnuo svoj dah i tako ih pretvarao u ljude.

Najmoćniji ljudi gradili su joj veličanstvene hramove u svetim gajevima, gde su joj služile najlepše devojke. Ali Lada je ipak bila tužna. Uzalud su joj vitke sveštenice češljale dugu zlatnu kosu, uzalud su joj donosile cveće sa livada, uzalud su joj sipale penušavo vino u čaše, uzalud su joj nudile slatke kolače.

Niko nije mogao da pogodi zašto je osmeh nestao sa Ladinog lica. Na kraju krajeva, nekada je bila tako nestašna devojka! Znala je kako da zadirkuje čak i najplemenitijeg i najstarijeg od bogova, Roda. Samo je Vesna, Perunova žena, shvatila. Primetila je da Lada provodi mnogo vremena sa njenim malim sinom Koledom. Ponašala se prema njemu kao da mu je majka. Shvatila je da Lada želi dete koje će doći od nje, a ne od Svarogovog čekića. Došla je do Peruna i šapnula mu na uvo: „Pomozi Ladi, da i oni dožive istu radost kao i mi.“ Perun, iako je bio bog munje i groma, nije baš razumeo šta njegova žena želi od njega. „Hej, mili moj“, Vesna odmahuje glavom. „Zar zaista ne znaš koja je tvoja najveća radost?“ „Naravno da znam“, odgovario joj je Perun.

Boginja proleća je pocrvenela, polaskana što mu se još uvek sviđa, iako je prošlo 3.851 godina od njihovog venčanja. Ali bogovi ne stare, vreme za njih teče sasvim drugačije, ne moraju da mere svoju mladost vremenom. Nije ni čudo što se lepoj Vesni i dalje sviđao Perun. „Najdraži moj“, kazala je „To je tako lepo, što si mi upravo rekao. Ali mislim da postoji nešto drugo, ili bolje rečeno neko, ko te takođe čini srećnim.“

Baš tada, mali Koledo dotrči do Peruna i zamoli ga: „Tata, tata, hoćeš li napraviti luk od munje?“ „Naravno da hoću, ti si moje zadovoljstvo.“ Perun ga pomilova po kosi. „Vidiš“, osmehnu se Vesna, „upravo si rekao ko je tvoje drugo zadovoljstvo. Sin.“ „Ah“, sinulo je Perunu. Ali onda se odmah namrštio:

„Pretpostavljam da ne želiš da dam Koleda Ladi…“ „Naravno da ne!“, prekori ga Vesna. „Pa, učini nešto da i ona ima svoje dete.“ Tek tada je Perun shvatio šta njegova žena želi od njega. Razmišljao je kako bi mogao da pomogne Ladi. Razmišljao je dan, dva, sto dana, sto godina, čak i hiljadu, ali nije mogao ništa da smisli. To ga je toliko naljutilo da je bacio jednu od svojih munja na najbliži kamen. Razbio se u sitne komadiće. Jedan od njih se otkotrljao u stranu. Perun ga je primetio i iz radoznalosti ga podigao sa zemlje. Tada mu je odlomljeni komad kamena progovorio: „Stavi me u čašu vina a čašu stavi dva dana i dve noći na prozor sobe gde Lada i Svarog spavaju. Kada dođe jutro trećeg dana, izvadi me iz čaše i daj Ladi da me pojede. Neka Svarog popije vino.“

Perun se nimalo nije iznenadio što kamen može da govori – u to vreme to je bila najobičnija stvar – trava, voda, ptice i životinje takođe su mogle da govore. Ne samo bogovi, već i ljudi su ih razumeli. Sve je radio kako mu je rečeno. Lada je pojela kamen, Svarog je popio vino. Ujutru, sve kako im je Perun rekao. Do večeri se rodilo dete, dečak, tvrd kao kamen, sa očima koje su blistale kao vino. Dobio je ime Dažbog. Zašto? Jer... Jer pre nego što je Lada pojela kamen, upitala je Peruna: „Šta ćeš mi dati ako pojedem ovo okruglo, tvrdo čudo?“ „Hoćeš, hoćeš...“ 

Perun je iznenađeno odmahnuo glavom. „Ne boj se, samo ga pojedi. Ono što ti dajem biće bog.“ Daž-bog je dobio moć nad svetlošću jer je Perun munjom razbio kamen od kojeg je stvoren.

Šta treba da znate: Solarna božanstva – bilo ih je više. Pored Svaroga, Peruna, Velesa i Dažboga postojao je i:
Jarilo, bog pevanja i igre, Kupalo – bog izvora, 
Trojan – bog lekovitog bilja i isceljenja, 
Vodan – bog jezera i vodenih igara. Božice – boginje koje su rađale svoju decu. Prva od njih bila je:
Vesna, koja je rodila Koleda, druga Lada, koja je rodila Dažboga, 
Priplut (boginja sećanja), rodila je blizance: Sreću i Nesreću.

Autor: Zuzana Kuglerova

 Preveo sa slovačkog i priredio: Igor Rems