Bar između bazena, žičare i starih obećanja
PIŠE: Igor Rems
Ovogodišnje plivanje, Sedmo, moglo bi biti posljednje, koje nosi naziv „Maraton za bazen“, s obzirom na najavljeni početak izgradnje zatvorenog i otvorenog bazena u Baru – Nacionalnog akvatik centra…
Ne znam da li je svake godine, ovih prošlih šest, na isti način, najavljivan početak gradnje. Znajući metodologiju vlasti ne bi valjalo da se “maratoni za bazen” nastave jer sazrelo je vreme da se sa gradnjom bazena odnosno akva parka ili akvatik centra, krene.
Ali pred svake republičke a naročito lokalne izbore svedoci smo pojačane i inspirativne retorike o doterivanju grada, asfaltiranju raznoraznih ulica, mnogih obećanja kao što je izgradnja Akva centra, žičara, obilaznice, auto- puta…
Svega ima pred izbore ne bi li vladajuća elita odbranila svoju vlast. Takođe znamo šta to znači - držati ruke u gradsko brašno.
Godinama gledamo i slušamo jedno isto od kada smo postali “demokratsko” društvo. Zbog neispunjenja rečenog niko se ne poziva na odgovornost. Tako će biti dok bude vlasti i neodgovornosti.
Žičara
Ipak, moram da priznam da mi se ideja o Žičari dopala. Da li će ikada biti izgrađena ili ne je sasvim drugo pitanje. Razmišljajući o njoj, mislim da bi tu veoma atraktivnu ideju trebalo drugačije postaviti i predstaviti. Predlagači zagovaraju žičaru od Bara, ja sam mišljenja da bi trebalo izgradnji pristupiti na drugi način, odnosno "jednim udarcem ubiti dve muve".
Šta to znači?
Znači da bi trebalo proširiti put od Sustaša do Dobrog Dola gde se nalazi prelepo zdanje manastira Sv. Sergeja Radonješkog. Put bi trebalo toliko da se proširi da mogu da se mimoiđu dva minibusa i na onom mestu gde se odvaja staza za Bijelu skalu napraviti početnu stanicu, odnosno okretnicu, za Žičaru.
Na istom mestu treba da se napravi veliki parking kako bi turisti, ali i građani Bara, imali gde da parkiraju automobile. Grad Bar i početnu stanicu povezati linijom minibusa koji bi saobraćali na toj dionici. Da li bi to radio grad ili bi grad liniju dao u zakup nekoj privatnoj agenciji, firmi je stvar diskusije.
Pretpostavljam da je ideja da se naš grad poveže sa lepotama Skadaskog jezera odnosno pitoresknim selom Murići gde se nasuprot njemu nalazi ostrvo Beška na kome je sahranjena u svojoj zadužbini Jelena Balšić.
Jelena Lazarević, udata Balšić, a potom Kosač a(Prilepac, između 1366. i 1371— mart 1443) bila je srpska plemkinja, ćerka srpskog kneza Lazara i kneginje Milice. Udala se 1386. godine za zetskog gospodara Đurđa II Balšića (umro 1403). Ostavši udovica, kasnije se preudala (krajem 1411. godine) za vojvodu Sandalja Hranića Kosaču (umro 1435). Uživala je veliki ugled, kao pokroviteljka Srpske pravoslavne crkve, a sačuvani deo njene prepiske svrstava se u vrh srpske srednjovekovne epistolografske književnosti.
Na svom dvoru, u Ulcinju, Jelena se posvetila podizanju i vaspitavanju dece. Boravili su i u Baru , gde je zetski gospodar takođe imao konak i kovnicu novca. Bila je poznata kao pokrovitelj i zaštitnik svih pravoslavnih crkava u svojoj državi, a hroničar opisuje da je bila „visoka stasa, tanka struka, mlječnobelog duguljastog obraza, zlatne kose, sa dijademom povrh čela i sa mnogobrojnim brilijantima i safirima“.
Izgradnjom puta valorizovala bi se podrumijska regija: Velji (Veliki) i Mali Mikulići kao i crkva Sv. Nikole koja se nalazi u neposrednoj blizini Veljih Mikulića odakle kreće litija ka crkvi Sv Trojice na Rumiji.
Dovođenjem puta otvaraju se sjajne mogućnosti.
U razgovoru koji sam imao sa sa Bajrom Drekovićem, nagovestio je da njegova deca u Malim Mikulićima žele da izgrade Etno selo, da se i ovom, možda i najlepšem delu naše opštine, udahne vazduh i jedan novi život pun raznoraznih mogućnosti (izletništvo, pešačke ture, stočarstvo, pčelarstvo…)
