PIŠE: Mićo Lutovac
Kiša danima sipa po Baru. Ona ista mutna, teška primorska, što na trenutak zagluši svijet i vrati čovjeka u sebe. Ali, koliko god da je naše nebo tmurno, ono nad Evropom je mnogo mračnije.
Čini se da u svim tim diplomatskim salonima, u Ženevi, Briselu, Parizu, više niko i ne pominje mir bez podsmjeha ili neke uračunate zadnje misli. Kao da je čitav kontinent pao pod vlast neke hladne, bezdušne logike koja nema ništa zajedničko sa životom običnih ljudi.
Ali zato ima mnogo zajedničkog sa tragedijom Ukrajine.
Evropa se pravi da traži mir, a u stvari radi sve da ga ne bude
Donald Tramp je, sviđalo se to kome ili ne, prvi put donio na sto nekakvu formu mira – jedan šematski, nedovršen plan, ali plan koji bar ima polaznu tačku. I šta radi Evropa? Umjesto da kaže „da, hajde da razgovaramo“, odmah izlazi s dokumentom od dvadeset i osam tačaka kojima se mir guši u začetku. Svaka od njih liči na dodatni teret oko vrata Kijevu.
Evropa ne nudi mir. Evropa nudi produženi rat. Evropski establišment se ponaša kao da mu treba novo topovsko meso, a Ukrajina očito ima dovoljno stanovnika da podmiri tu potrebu.
A najstrašnije u svemu tome – Rusije nema za stolom. Kao da se o Pirinejima razgovara bez Španije, ili o Balkanu bez Srbije. Neko je u Briselu zaista ubjeđen da se mir u Ukrajini može praviti bez Rusije. A to više nije politička naivnost, to je neviđena glupost.
Volodimir Zelenski je čovjek koji je tobože obećao nadu, a donio najveću nacionalnu tragediju. Ne može se zaobići ni onaj dio priče koji je najbliži samoj Ukrajini. To je ličnost koja je od navodnog simbola hrabrosti postala simbol obmane. Zelenski, komičar koji je ušao u istoriju kao tragedija, ne kao heroj.
Nekada ga je cijeli zapadni svijet slavio, a sada, iako to niko osim Trampa i Viktora Orbana neće javno priznati, svi vide da je postao teret. Čovjek koji je u ruke uzeo državu, a predao je u ruke tuđih interesa. Ukrajina je pod njim postala zemlja koja je izgubila ogroman dio stanovništva, ekonomiju, fabrike, infrastrukturu, a gubi i ljudsko tkivo – porodice, ognjišta, pamćenje.
Sada mu Evropa nudi scenario da se „ne predaje“, da „ne odustaje“, da „nastavi borbu“. To je lako reći nekome ko sjedi u klimatizovanom kabinetu u Briselu i pije skupocjena vina. Ali Zelenski nije više ni političar – on je pješadinac tuđih interesa. Bio je umišljeni simbol, sada je, svi vide, tužna marioneta.
Ma kako se ovaj rat završio, on će ostati ružna prošlost, podsjetnik kako loša procjena i slab karakter mogu uništiti čitav narod.
Zapad ne krije više ni svoje namjere. Treba im zemlja koja će da izdrži udarce koje oni sami ne žele da prime. Oni ratuju bez jednog svog vojnika, bez jedne svoje žrtve, bez jedne sahrane na svojoj zemlji. Dok Ukrajina broji mrtve, Evropa broji dane nade da Rusija ipak može biti primorana na povlačenje.
Toliko je jeftino i toliko cinično da čovjeka uhvati stid što živi na ovom kontinentu.
I sve to se radi pod onom lažnom parolom o „odbrani demokratije“. Evropa koja ne zna od čega brani sebe, ali zato zna protiv koga da vodi rat – do zadnjeg Ukrajinca.
Tramp i Putin – dvojica su lidera koji bar znaju šta znači država.
U cijeloj toj kakofoniji samo njihova dva glasa zvuče kao glasovi zrelih ljudi. Možda se ne slažu, možda ne vole jedan drugoga, ali imaju nešto što Evropa nema – svijest o razarajućoj moći velikog rata.
Putin uporno insistira da je ovo specijalna vojna operacija. Ne zato što želi da opere svoje ruke, već zato što pokušava da izbjegne ono što bi Evropa najradije gledala – totalni sukob. Tramp sa druge strane ponavlja da Ukrajina mora opstati kao država, ali ne kao fantomska „tvrđava Zapada“, već kao zemlja koja mora prihvatiti novu geopolitičku realnost.
Evropa to ne želi da čuje. Evropa želi da Rusija bude oslabljena do nestanka. A to je najautodestruktivnija ideja koju je današnji svijet mogao da rodi.
Ukrajina, uprkos svim svojim zabludama, nije zaslužila da bude potrošni materijal. Njeni ljudi nisu zaslužili da budu žetva političkih ambicija Brisela. Ali Evropa uporno gura tu zemlju u provaliju, uvjerena da će nekad nekad Rusija „popustiti“.
Rusija neće popustiti. I Evropa to zna. Pa ipak, nastavlja.
A Zelenski, nošen tuđim instrukcijama, odbija da vidi ono što vidi cijeli svijet: rat je izgubljen, a jedina preostala bitka je bitka za opstanak samog naroda.
On tu bitku ne vodi. On je već davno izgubio.
"Šansa za Bar"
Dok primorska kiša pere barske ulice, Evropa širi nove oblake nad istokom kontinenta. Jedini, ali i najmoćniji ujedno, koji u ovom trenutku zaista žele mir – Tramp i Putin – ostaju usamljeni u svijetu koji se navikao na krvenje i računicu.
I kad se sve sabere, lakše je povjerovati da će konačni mir između Rusije i Ukrajine biti potpisan na Žukotrlici u Baru, uz čvrste garancije Jakova Milatovića, nego da će ga donijeti bilo kakav evropski dokument. Najzad, mi smo veoma bitna članica NATO saveza. Nedavno smo poslali vojnike da obučavaju Ukrajince kako da se bore. Ne fali nam ništa...
A, u međuvremenu, Evropa i dalje nastavlja d živi po svom mračnom, pogubnom načelu: „Do zadnjeg Ukrajinca.”
