На данашњи дан прије 27 година почела НАТО агресија на нашу земљу: Бар и Сутоморе памте Црни рт

У 19:45 часова, 24. марта 1999. године, почела је НАТО агресија на Савезну Републику Југославију. Прве бомбе пале су на подручју Куршумлије, означивши почетак једног од најтежих периода у новијој историји српског народа.

Само неколико минута касније, већ око 19:50, међу првим метама нашао се и Црни рт. Управо зато, иако историјски подаци указују да је агресија започела у Србији, у Бару и данас живи снажно увјерење да је све почело управо на Црном рту. То увјерење није плод забуне, већ дубоко урезано сјећање једног града који је те ноћи осјетио рат.

Црни рт, понта удаљена три километра од Сутомора ка Нехају, те вечери погођен је са три пројектила. Пламен је обасјао ноћ и видио се километрима далеко. Није било погинулих ни повријеђених, али је страх био опипљив, готово тежак као тишина која је завладала улицама.

Један од пројектила пао је у близини плаже Маљевик. И данас, након више од двије деценије, кратер на том мјесту стоји као нијеми свједок агресије – рана у камену која подсјећа да је рат био стварност, а не само слика са телевизије.

Истовремено, гађана је и позиција изнад тунела Белведер, на улазу у барску општину. Бар је те ноћи постао дио ратне мапе.

Док су експлозије одјекивале, улице су се испразниле. Грађани су остали у својим домовима, окупљени око телевизора и радио пријемника, покушавајући да схвате размјере онога што почиње. Одјељење за одбрану Бар овластило је Радио Бар да информише становништво о ваздушној опасности. Сирене су постале дио свакодневице, звук који је уносио немир у сваку кућу.

Како се истиче, екипа Радио Бара међу првима је изашла на лице мјеста, обишла Црни рт и разговарала са војницима, повезујући их са њиховим породицама. У тим тренуцима, медији нису били само извор информација – били су веза између фронта и куће, између страха и наде.

У данима који су услиједили, небо изнад Бара било је испресијецано траговима НАТО авиона. Сирене су означавале почетак и крај опасности, а гласине о могућим нападима на Луку Бар шириле су додатну неизвјесност. Мало ко је користио склоништа, али је сваки звук из ваздуха будио исти осјећај – да ништа више није сигурно.

Ипак, живот је, како то бива, наставио да тече. У Бар су стизале хиљаде избјеглица са Косова и Метохије, прекинут је жељезнички саобраћај, а Лука Бар функционисала је под посебним режимом. Град је носио терет рата, али је сачувао достојанство.

Црни рт је током агресије гађан више пута, што потврђује његов значај, али и чињеницу да овај дио обале није био поштеђен.

Агресија је трајала 78 дана и окончана је 10. јуна усвајањем Резолуције 1244 Савјета безбједности УН. Том резолуцијом Косово и Метохија су јасно дефинисани као дио Србије, што остаје кључна чињеница упркос каснијим политичким процесима и стању које је произвела НАТО интервенција. Већина држава свијета и данас не признаје једнострано проглашену независност, што додатно потврђује правну снагу тог документа.

Посебну тежину сјећању даје и чињеница да је агресија изведена без одлуке Савјета безбједности УН, уз огромна разарања и страдања цивила. Убијана су дјеца, рушене болнице и породилишта, гађани возови и мостови. То је злочин који је, по својој бруталности, превазишао све дотадашње.

Данас ће се представници Савеза удружења расељених, избјеглих и прогнаних у Црној Гори симболично окупити код Маљевика. Са тог мјеста, које и даље носи ожиљак бомбардовања, послаће поруку сјећања, али и опомене – да се такво зло никада не понови.

Упркос свему, историја је показала да ни највећа сила није могла сломити отпор једног народа. СР Југославија је, упркос огромном несразмјеру, сачувала свој државно-правни оквир, потврђен Резолуцијом 1244.

Данас, 27 година касније, Бар памти. Памти Црни рт, памти Маљевик, памти сирене и ноћи без сна. И памти – да се жртве не смију заборавити, као ни хероји који су стали у одбрану своје земље.