Сувомеђе Остроса, Крајине и Шестана – камени трагови живота и опстанка

У Основној школи „Ђерђ Кастриот Скендербег“ у Остросу је представљена недавно објављена књига фотографија „Сувомеђе Остроса, Крајине и Шестана“, чији су аутори Анто Баковић и Зијо Маџурић.

О значају публикације и потреби очувања сувомеђа говорили су директор школе Сами Додић, Али Ђечбритај и један од аутора, Зијо Маџурић.

Током промоције организована је и пригодна поставка паноа и фотографија посвећених сувомеђама овог краја, док је школи поклоњен већи број примјерака књиге, намијењених за школске потребе, али и за подјелу заинтересованим становницима Крајине.

Један од аутора, Анто Баковић, истакао је да је циљ монографије да документарном фотографијом афирмише значај сувомеђа и допринесе јачању свијести о потреби њиховог очувања као дијела традиције и културне баштине Крајине.

„Документарним фотографијама у монографији настојимо афирмисати и допринијети јачању свијести о вриједности очувања сувомеђа као традиције и културне баштине Крајине. Њоме истичемо важност одржавања и спречавања разарања сувомеђа усљед неповољних временских фактора, од зарастања нежељеном вегетацијом, до недовољне и неадекватне бриге како би се сачувао и одржао карактеристичан изглед традиционалних пејзажа“, навео је Баковић.

Према његовим ријечима, очување сувомеђа имало би значај не само за заштиту културне баштине већ и за туристичку валоризацију овог простора.

„Заштитом сувомеђа одало би се признање свим градитељима који су направили споменик борби за опстанак на родној шкртој земљи, заштитио би се каменом писани документ о мудром суживоту са природом наших предака, што би, у крајњој линији, била одлична туристичка прича. Како постоји евидентно интересовање у Европској унији за ову тематику, заштиту и туристичку валоризацију сувомеђа у региону Медитерана, овим издањем дајемо добру основу за то“, казао је Баковић.

Он сувомеђе назива и „првим неписаним катастром“, указујући на њихову историјску и практичну вриједност.

„Сувомеђе су биле први неписани катастар, наше национално богатство које нам је остављено у насљеђе и које морамо оставити у насљеђе будућим генерацијама“, поручио је Баковић.

Сувомеђе су, објашњавају аутори, груби камени зидови грађени без употребе везивног материјала, од камена прикупљеног у околном камењару. Представљају значајан елемент традиционалне архитектуре и културног пејзажа Црне Горе.

Грађене су једноставним алатом – мацама, полугама и зидарским чекићима – али уз велико стрпљење и труд. Њихова основна намјена била је стварање и заштита обрадивих површина, спречавање ерозије, спречавање преласка стоке на обрађено земљиште, обиљежавање комунице и приватног посједа, као и уређивање стаза и путева.

На тај начин, генерације су постепено мијењале и обликовале природни простор, стварајући обрадиве површине и препознатљиве камене структуре које данас представљају дио традиционалног пејзажа Крајине, Остроса и Шестана, али и ширег медитеранског простора Црне Горе.

„Људи су тако присвајали дио по дио природе и стварали нову структуру простора – плодно земљиште и фасцинантне камене чипке сувомеђа на овим просторима, али и широм медитеранске Црне Горе. Суживот са природом значио је то стапање са њом. Сувомеђа може да раздваја, може означавати границу, а у суштини ипак спаја“, наводе аутори.

Посебан проблем, како упозоравају, представља чињеница да сувомеђе у Црној Гори немају статус заштићеног дијела културне баштине. Будући да се велики број ових структура налази на приватним имањима, њихово рушење често није могуће спријечити.

Тиме, оцјењују аутори, постепено нестаје традиционални начин уређења и заштите малих пољопривредних простора.

„Све мање је млађих власника и сељана који би имали стрпљења и воље поново градити сувомеђе као дио идентитета простора, када се то шаловањем и мјешалицом може урадити за један дан“, истичу аутори.

Књигу су објавили Медитерански центар фотографије и „Некaзано“, а публикација, осим документарног, има и шири значај јер кроз фотографију биљежи један традиционални начин обликовања простора који је вијековима био саставни дио живота становника овог краја.

Процес заштите сувомеђа као нематеријалне културне баштине покренут је 2019. године, што представља један од корака ка њиховом систематичнијем очувању и препознавању њихове културне, историјске и туристичке вриједности.