ЗНАМЕНИТИ СРБИ: Андрија Змајевић, надбискуп барски и примас Србије
ПИШЕ: Мићо Лутовац
Историја Боке Которске и јужног приморја у XVII вијеку не може се разумјети ако се из ње насилно извади српско име, српски језик и ћирилица. Сваки такав покушај није научни подухват, већ идеолошка операција накнадног прекрајања прошлости. У времену у којем данас живимо, када се историјске чињенице све чешће подвргавају политичким потребама садашњице, посебну тежину имају они извори и личности које говоре саме за себе, јасно, недвосмислено и без потребе за тумачима. Међу њима, породица Змајевић из Пераста и нарочито Андрија Змајевић заузимају мјесто које је немогуће заобићи, а још теже релативизовати.
У доба барока, на простору Боке и јужног приморја, културни живот се одвија у сложеном језичком и цивилизацијском оквиру. Латински и италијански су језици администрације, црквене хијерархије и високог образовања, али се паралелно, све снажније и свјесније, јавља потреба да се пише и ствара на народном језику. Тај језик сами писци називају „словинским“, по дубровачко-далматинској традицији, али под тим именом они не мисле на некакву апстрактну словенску масу, већ на конкретан народ, његову историју, памћење и језичку стварност. То је српски народни језик приморја, обликован у истом културном кругу као и онај у унутрашњости српских земаља.
Пераст у XVII вијеку постаје средиште те духовне и књижевне активности. За разлику од данашњих површних тумачења, Пераст није био тек локална поморска варошица, већ простор у којем се формира једна самосвјесна елита, дубоко укоријењена у српско историјско искуство. Посебна карактеристика тог пераштанског круга јесте појава породичне књижевности. Писање, образовање и културна мисија не доживљавају се као индивидуални излет, већ као насљеђе и обавеза која се преноси с кољена на кољено. Управо у томе лежи њихова снага и истрајност.
Међу тим породицама, Змајевићи стоје издвојено. Не само по обиму и значају дјела, већ по јасноћи идентитетске свијести коју су оставили за собом. Андрија Змајевић, архиепископ барски и примас Србије, није тек један од многих барокних писаца, већ личност која у себи спаја духовну власт, књижевни рад и националну идеју. Он изричито наводи да су Змајевићи поријеклом са Његуша и да је њихов долазак у Боку повезан са историјским сломом државе Црнојевића.
Тај податак има много шири значај од породичне хронике: он свједочи о континуитету српског становништва, о кретањима народа под притиском великих сила и о томе како се српско биће са планине спушта ка мору, не губећи свој идентитет.
Именовање Андрије Змајевића за надбискупа барског и примаса Србије 1671. године додатно потврђује његов историјски положај. Титула примаса Србије у то вријеме није била симболичка, већ дубоко политичка и духовна. Како Бар остаје под османском влашћу, Змајевић столује у Будви, али не напушта ни своју титулу ни своје схватање простора којем припада. Он 1690. године себе назива „началником краљевства Сербије“, што је формулација која руши све касније покушаје да се српско име са ових простора прикаже као накнадно или наметнуто.
Његови односи са српским православним првацима додатно оснажују ту слику. Пријатељство са митрополитом Василијем Јовановићем, Светим Василијем Острошким, и са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, кога назива „по старини земљаком нашим“, показује да је код Змајевића национална припадност била изнад конфесионалних подјела. У времену када су вјерске границе често коришћене као средство политике, он остаје чврсто свјестан да припада српском народу, без обзира на то што је католички архијереј. Његова чувена реченица да је „ватрени католик и ватрени Србин“ не оставља простор за двострука читања.
Посебну тежину има његов однос према језику и писму. Андрија Змајевић учи црквенословенски језик и ћирилицу и управо том писму даје посебно мјесто. Он изричито истиче да се ћирилицом служи „читавa наша нација“, чиме јасно дефинише и народ и његово писмо. У времену када је латиница била доминантна у католичком свијету, његово свјесно коришћење ћирилице представља чин идентитетског отпора и самопотврђивања.
Његово капитално дјело, „Љетопис црковни“, писано је на словинском језику, у ћириличној и латиничној верзији, али је ћирилица суштинска, док је латински дат као паралелни превод. Тај двојезични и двописмени поступак није знак колебања, већ јасна намјера да се српски језик и писмо афирмишу у ширем европском и црквеном контексту. Ослањајући се на Мавра Орбина и друге историчаре, Змајевић у том дјелу велича прошлост словинског народа, али највише простора, пажње и емоције посвећује историји Србије. Управо ту је његов родољубиви тон најизраженији.
Као барокни пјесник, Змајевић је снажно повезан са дубровачком књижевношћу и идејама словенског барока, али та повезаност не поништава његово српство, већ га додатно утврђује. У „Словинској Дубрави“, насталој под утиском разорног земљотреса у Дубровнику, он не жали само један град, већ судбину читавог културног простора коме и сам припада. Та пјесма је истовремено и плач и опомена, и књижевно свједочанство и национални документ.
Загребачки католички лист 1858. године јасно и званично Андрију Змајевића назива Србином, и то никоме никада није било спорно.
Зато Змајевићи из Пераста нису ни изузетак ни маргина, већ јасан доказ да је српско име на Јадрану било живо, свјесно и јавно исповиједано у XVII вијеку. Њихова оданост српском језику, ћирилици и историјском памћењу није плод накнадних интерпретација, већ чињеница утемељена у текстовима, изјавама и дјелима која су нам оставили.
Да закључим - ко данас, упркос свему овоме, покушава да из историје Боке и јужног приморја избрише српско име, тај не води научну расправу, већ наставља један стари пројекат културног обезличавања. Андрија Змајевић и Змајевићи у цјелини стоје као тврда, непомична чињеница насупрот свакој ревизији: српство на нашем приморју је изнад свега континуитет и историјска стварност записана ћирилицом, потписана именом и запечаћена временом. Све друго је покушај да се прошлост прилагоди садашњим потребама, а не да се садашњост суочи са истином прошлости.
