("БИСЕРИ ИЗ БАРКЕ") Бане градоначелник: Кад "стабилна" власт нема кворум, али има визију
ПИШЕ: Томислав Т. Велички
Усидрио сам барку привремено. Није да сам хтио, него морао. Таласи не дају мира, вријеме наопако, а море ко политичка сцена у Бару. Никад не знаш одакле удара.
Сједим тако, заклонио се од југа, листам портале и наиђем на најаву Бранислава Банета Ненезића. Читам, па се крстим, па опет читам – да се не привиђа.
Каже Бане, без много увијања, да себе види као будућег градоначелника Бара. Не сад, не одмах, али ето – види се. А ако се не види, видјеће се. Ако не буде то, може бити нешто више. А ако ни то, може и ништа. Политичка квантна механика у барској изведби. Све је могуће док се кутија не отвори.
И све то чита човјек док му пред очима пролази град који стагнира као брод без мотора. Бар, град са потенцијалом каквим се мало који на приморју може похвалити, стоји у мјесту. Привреда никад болеснија, предузећа неоздрављена, туризам у процјепу као магистрални пут Шушањ - Сутоморе у августу. Народна кухиња пунија него икад, а квадрат стана скупљи него у европским метрополама. Кирије као у Паризу. Странци подигли цијене у небо, а локално становништво гледа у тај исти небески плафон, али без пара, без перспективе, и без плана.
А у том амбијенту Бане чита своју политичку судбину из шоље еспреса. Власт у Бару, каже, стабилна. Толико стабилна да свако мало нема кворум. Толико складна да се препуцавања између њега и градоначелника Душана Раичевића више не могу сакрити ни иза службених осмијеха. Толико функционална да функционише на силу. На мишиће. На паузе. На „усаглашавање ставова“ које нико не разумије, али сви осјећају.
Бане, истина, не пропушта прилику да мало „пацне“ Раичевића. Каже му да не поштује Скупштину која га је изабрала. Објављује „ново вријеме за Бар“, старо већ виђено у деведесет одсто црногорских општина, гдје су ДПС, СД и СДП још одавно спаковали кофере и преселили се у опозиционе клупе. Само што у Бару тај одлазак још траје, као лоша серија са превише сезона.
Читам да је функција градоначелника већ била „на столу“, али је Бане, широке душе, није хтио. Није му припадала, каже, по изборном резултату. Али не значи да му неће припадати. Сјутра. Прекосјутра. Кад грађани одлуче. Или кад анкете кажу супротно. Или кад талас окрене.
А анкете, ето зле судбине, упорно показују да ће наредни избори ову шарену, нервозну и међусобно завађену власт послати тамо гдје је већина њихових политичких сабораца већ завршила. У опозицију, него што. Тамо гдје се визије „новог времена“ обично сведу на саопштења и конференције без одјека.
Док Бане сања базене, аква центре и велике планове, Бар и даље чека завршетак Културног центра, Градску кућу у Старом Бару, отварање Дворца краља Николе. Пројекти се преносе из године у годину као породично сребро које нико не користи. Сви су криви. тTрен, папири, ексропријација, сагласности, звијезде… Само политика никад.
И тако, док таласи ударају у барку, а вјетар носи новинске наслове, једно је јасно. A то је да се у Бару не најављује будућност. Она се одлаже. А они који се већ виде у фотељама, ускоро би могли да се виде у опозицији. Не зато што су хтјели. Него зато што је град, коначно, одлучио да спусти сидро негдје другдје.
Ја барку одвезујем чим се море смири. Политичка олуја у Бару, бојим се, тек долази.
