ПРИРЕДИО: Игор Ремс
Древни сибирски обреди, успомене предака и питање трајања традиције
Тамо где бездушне технолошке иновације стижу спорије, сећање још опстаје, преносећи се са колена на колено. Колико је времена преостало пре него што се све поништи, само Господ Бог зна.
Овај занимљив текст, у преводу Слађане Лазић и преузет са Фејсбука, треба схватити као део нашег наслеђа и трајања, као један поглед у далеку прошлост која понекад угледа светлост дана.
О преласку у Ириј
„У већини наших родова, током неколико стотина колена, они чије душе прелазе у други свет (упокојени) спаљивани су, и још увек се спаљују, мада се то све више ради на савремен начин. Верује се да душа покојника задржава везу са телом све док оно не пропадне до те мере да изгуби своју антропоморфну природу, а то је веома дуго време...“
И све то време, човек доживљава неизрециве муке.
Када су правоверни хришћани напали Сибир, често су присиљавали домородачке заједнице да своје умрле сахрањују по њиховим обредима. А још раније, током инвазија туркијских племена, појављивали су се покушаји да се мртви сахрањују у хумкама. Прецима је то био највећи страх. Зато су по правилу тајно откопавали тело и носили га до родовног костришта, где би га спаљивали. Спаљивањем се душа ослобађа брзо и потпуно.
Обред спаљивања је истовремено био и обред прорицања. Дим, варнице и пуцкетање дрвета читали су се као знаци о томе како покојник путује у Ириј. У ломачу су бацане поруке за раније преминуле, предмети, храна, па чак и поклони за духове и животиње које ће се срести на путу. Туга се није показивала — сматрало се да одвлачи пажњу душе која одлази.
Обреди са медведима
У једном белом сибирском роду постојао је необичан обред: тело покојника остављало би се у тајги, где би га однео медвед. После неког времена, посмртни остаци би се тражили, а по њиховом распореду прорицало се како је протекао пут душе до Ирија. Медвед је ту имао улогу водича и заштитника. Тек пронађени делови касније би се спаљивали.
Језиво на први поглед, али постоје гласине да овакви обреди опстају и данас.
А сахрањивање у земљи сматрало се најстрашнијим могућим крајем. „Месо трули, душа вене.“ Душа човека сахрањеног у земљи, сматра се, не може да се пресели у Ириј до 14 колена, а тек онда да се поново роди.
Сваки обред који успорава уништење тела био је ужасавајући.
Хришћанско сахрањивање као „постхумно заточење“
У традицијском учењу ових родова сматрало се да начин хришћанског сахрањивања спречава повратак ведских душа на земљу. Крст на колцу забоден у главу гроба тумачен је као печат, проклетство, забрана пута. Хришћанско гробље — најстрашнији крај за човека.
Ово се посматра као прва фаза цене која се плаћа прихватањем туђе вере.
Старост традиције
Глава коренских родова процењују да традиција у Сибиру има најмање 560 колена старости, што износи око 14.000 година. Први преци живели су близу Лукоморја, у области данашњег слива Оба и Тома. Иако данас нема трагова мора, геолошки подаци потврђују да је постојао огроман постглечерски водени басен.
Постоје мишљења да су се преци Словена појавили управо у северном Сибиру, постепено мигрирајући широм Евроазије.
Коло, колода, колодар – порекло календара
Постојао је старински обичај: сваке године у земљу би се забијао колац, а на њега постављало дрвено коло са рупом у средини — колодар, својеврсни календар. Када би година прошла, стари колодар односио се на спомен-брдо, а нови се резбарио. Тако су настајале читаве кружне улице сећања.
Овај древни обичај данас опстаје само у будистичким земљама, у виду молитвених точкова.
Дедови који су резбарили колодаре звали су се колодуни. Одатле можда потиче реч колдун. А реч календар готово је сигурно настала од колодар.
Коло → колода → колодар → календар.
Корен остаје исти: коло. Исто се препознаје у старим топонимима као што су Коливан или река Колима.
Белогор
