Краљев избор и српска жртва: Шта нам заиста значи 1. децембар

ПИШЕ: Мићо Лутовац

Постоје датуми који не стоје само у календару него у дубоком завјету једног народа. За Србе је 1. децембар 1918. један од таквих дана. Тада је принц–намјесник Александар Карађорђевић прогласио уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. Но да би се тај чин разумио, мора се погледати и оно што му је претходило и оно што је могло бити.

Велике силе су послије Првог свјетског рата, уважавајући незамјенљиви допринос Србије савезничкој побједи, дале Београду практично одријешене руке да уреди простор на којем се стварала нова политичка карта Балкана. Србија је, као побједничка и призната држава, имала историјску прилику да формализује Велику Србију, државу која би природно обухватала просторе на којима су Срби били већина или значајан историјски чинилац. Многи сматрају да је то била најреалнија, најпаметнија и најправеднија опција. Срби су је били крвљу заслужили. Имали су војску која је сломила фронтове, народ који је преживио Голготу, савезнике који су били спремни да им признају право на државу која би коначно окупила све њихове крајеве.

Ипак, Александар није кренуо тим путем. Вјеровао је у југословенски идеал. Његова визија заједништва, иако племенита и вођена искреним убјеђењем, била је визија која је на крају највише коштала управо Србију. Срби су у ту заједницу униjели све. Униjели су и круну, и институције, и војску, и побједу, и жртву какву ниједан други народ на том простору није имао. Само су Срби истински и без остатка вјеровали у Југославију.

Уједињење није почело 1. децембра. Први корак направљен је 26. новембра, на Подгоричкој скупштини, када су се Црна Гора и Србија ујединиле као двије српске државе. То уједињење није било спорно, нити је било резултат притиска. Било је то природно политичко и национално зближавање, засновано на историјској чињеници да је у тадашњој Црној Гори живјело око 95 одсто Срба (у три вјере) и око пет одсто Арнаута. Већинска воља народа била је недвосмислено за уједињење са Србијом, а једини који је то доживио као лични пораз био је краљ Никола. Њему није пало тешко уједињење као такво, јер је то била одувијек и његова тежња и велика жеља. Пало му је тешко што краљ уједињене српске државе није он, него његов унук Александар, рођени Цетињанин.

Сама Подгоричка скупштина, ма колико је касније покушавали оспоравати, остаје један од најчистијих израза народне воље. Тај чин је показао да је уједињење било прво и прије свега српско питање, а да је касније прерасло у југословенско. И ту се види раскршће на којем се Александар нашао. Умјесто да као побједнички владар утврди Србима историјску државу, он је изабрао да створи државу три народа, од којих само један није сумњао у заједничку будућност.

Историја је показала да су Хрвати и Словенци у Југославију ушли из интереса, страха од Италије или Аустрије, или као привремено рјешење. Није их водила љубав, него прагматика. Србију је водила жртва и идеал.

Иако можемо разумјети Александрову наду да ће братство побиједити старе подјеле, морамо и признати да је та одлука за Србију значила одрицање од права која је крвљу стекла. Србија је постала жртва властитог југословенства, држава која се одрекла себе да би створила нешто веће, а то веће се на крају окренуло против ње.

Данас, када гледамо на 1. децембар, не треба га славити нити оплакивати. Треба га разумјети. Он је симбол највеће племенитости једног народа, али и симбол његове политичке наивности. Александар је могао да закључи српско питање заувијек. Могао је да створи државу која би била трајна, стабилна и праведна. Изабрао је идеал који други нису дијелили.

Ипак, наша је обавеза да цијенимо величину намјере. Јер само велики народи могу да се одрекну себе у име визије. Али само мудри народи из својих грешака извуку поуку. Српски народ ту поуку је платио прескупо, али је научио да слобода и држава немају алтернативу.

Зато 1. децембар није само датум. То је опомена. Да српска жртва не смије бити узалудна. Да држава коју градимо мора бити утемељена на српском интересу. Да братство не може постојати без узајамности. Да Срби никада више не смију улазити у туђе пројекте спремније него у сопствене.

И да је, изнад свега, историја ту да се памти...