Од морских таласа до небеских висина – пут праведника Никице

ПИШЕ: Драгутин Дашо Дурутовић, адвокат

Када уђете у храм Светог Јована Владимира на Тополици, и кад се служба примиче своме врхунцу, док се народ крстом клања пред иконом светитеља коме је храм посвећен, ако бисте "бацили" поглед удесно — угледали бисте лице које се памти. Осмијех који није тек израз добродушности, већ нешто дубље, нешто што долази из саме суштине човјека. То лице припадало је Никици.

Име које звучи као надимак из дјетињства, као нешто што дозива невину радост и безазленост — и заиста, у том осмијеху било је нечег дјечачког, нечег чистог, што ријечи тешко могу објаснити. Никицу сте морали доживјети.

Имао сам част да упознам ту честиту породицу Ковачевић још по свом доласку у Бар — најприје Бора, као школског друга, а потом и остале: барбу Тома, Никициног оца, и барбу Љуба Ковачевића. Од њих сам научио море: не само таласе и струје, већ и његову душу. Учило се код њих када ради риба, шта доноси југ, како се чита небо и вал.

Са Никицом сам се зближио касније, у годинама које су многе ломиле — деведесетим. Тада смо, у кругу барске Марине, нашли уточиште и начин да преживимо. Под санкцијама и немаштином, море нам је било и пријатељ и трпеза. Ловили смо рибе, хоботнице, живјели од онога што даје Господ.

Никица је радио у Прекоокеанској пловидби, а кад су бродови стали, нашао је посао на самој марини, тик уз наш контејнер у коме је био стари ронилачки клуб. Дан за даном проводили смо заједно, дијелили комад хљеба и залогај рибе, а чика Бодо нас је често дозивао на пасуљ у оном примитивном, ручно прављеном броду везаном преко пута наше бараке и Никициног радног мјеста.

Тако су пролазиле године, а сваки нови сусрет са Никицом био је као загрљај брата. Теме су се редале: од поклоничких путовања, која није пропуштао, до кошарке, наше заједничке страсти. Кад би Звезда или Србија играле, чуо би се телефон — и у четвртини, и на полувремену, коментарисали смо сваки поен. Љетос ми је, у свом добром духу, обећао злато кошаркаша… али, ето, ни они не дочекаше своје финале.

Никица је, међутим, дочекао своје — али не земаљско, већ небеско. Напустио је овај свијет и отишао у вјечност, у наду да га је Господ примио у Царство Небеско. Заслужио је то својом племенитошћу, добротом и љубављу према сваком човјеку.

Његов живот био је посвећен, тих, а Богу угодан. Многе од нас, који смо раније крочили у виноград Господњи, Никица је претекао својом хришћанском ревношћу. Своју племениту душу предао је Господу —  баш у Светој земљи, коју је толико волио.

Смрт, та вјечита тајна која све нас изједначава — мале и велике, богате и сиромашне, јаке и нејаке — није крај. Господ је својим Васкрсењем ријешио загонетку смрти, показавши да је она само прелазак из овоземаљског у вјечни живот. Никица је то знао. Вјеровао је дубоко, живио у миру са својом савјешћу и није се бојао онога што људи најчешће зову крајем. Страха није имао — само благу побожност и смирење човјека који зна да се све дешава по Божијем промислу.

Жал остаје — не зато што је он отишао тамо гдје праведници почивају, већ зато што је, по нашем људском суду, отишао прерано. Оставио је своју породицу и све нас који смо га вољели. Али у сваком од нас остаће онај осмијех — топао, чист, препознатљив, као свјетло које не гаси ни смрт.

Вјечна ти памјат, драги пријатељу. Нека ти Господ дарује Царство Небеско.

Твој брат у Христу,
Драгутин