О Словенцима, Хрватима и Муслиманима (сада Бошњацима): Срби су им саградили државе, а они заборавили темеље

ПИШЕ: Горан Шарић

Хрвати, Словенци и муслимани (данас Бошњаци) гинули су за туђу државу, јер своје нису имали. Пред само нешто више од 100 година, највећи словенски град био је Трст, али Словенци су у њему полако постајали Италијани, као што су Словенци у Целовцу (данас Клагенфурту) одлучили да буду Њемци.

Далмација је била недођија на крају свијета, регија до које није било чак ни пруге, одакле се једна трећина становништва иселила само у десет година. У Задру су живјели Италијани, а Хрвати су били мањинско становништво Пуле, Ријеке, Винковаца, Осијека, Вуковара, Славонског Брода…

Муслимани из Босне нису још знали јесу ли Турци или Срби исламске вјере. Македонци се нису могли одлучити јесу ли Срби или Бугари, док су их већ Грци прождирали.

И онда је дошао Гаврило Принцип, омалени српски дјечак који „међу хиљаде жандара, аустријског уби поглавара“… који са неколико хитаца уби стољетну тамницу Словена, злосретну Хабсбуршку монархију…

У тој држави, које се неки у Хрватској са сјетом сјећају (само да би Србима тјерали инат), 90 посто Хрвата било је неписмено, неопрано, гладно, голо и босо сеоско становништво. Исто је важило у нешто мањој мјери за Словенце, а већој за босанске муслимане.

На развалинама своје државе Срби су другим јужним Словенима саградили њихове. На српским жртвама изграђени су темељи кућа других балканских Словена. Границе Словеније, Хрватске, Босне, Македоније су до ондје, докле је стигла српска војска. Тачно тамо гдје је стала српска чизма. Српски опанак. И ни метар више....

(Аутор је хравтски историчар и теолог)