Карта Балкана се мијења: Шта чека Црну Гору?

ПИШЕ: Миленко Мишко Јовановић

Година 2029. све чешће се помиње у европским војним и политичким круговима као могући тренутак великог теста снаге Русије. Док западни аналитичари упозоравају на „руску пријетњу“ и позивају на интензивно наоружавање, реалност је, ипак, знатно другачија. Русија, наиме, не жели и не треба рат са НАТО савезом, већ стратешки управља својим ресурсима и временом. Оно што се Западу чини као слабост – споро напредовање у Украјини – заправо је дубоко промишљена политика и вишедеценијска стратегија.

Историјска перспектива ову позицију само потврђује. Русија је кроз вијекове била земља која није само бранила свој територијални и културни интегритет, већ је водила ослободилачке борбе које су одлучивале судбину Европе. Наполеон је сломио зубе на руским зимама, а Хитлер је са читавом војном машинеријом Трећег рајха доживио пораз који је промијенио ток свјетске историје. Управо та традиција снаге и непоколебљивости данас стоји као гарант да ће сви који се супротставе руској слободарској мисији доживјети исти историјски исход.

Савремена Русија, под вођством Владимира Путина, наставља да примјењује ту историјску логику у пракси. Актуелни рат у Украјини, извјесно, није знак слабости, већ планско и промишљено поступање у вишестепеном конфликту, које укључује тестирање реакција НАТО-а и Запада, прилагођавање снаге и финалне припреме за одбрану сопствених интереса. Русија,сви добро знају, свакако није никакав агресор, већ гарант равнотеже у свијету који се све више дијели на сфере утицаја.

Савремени ратови који трају – сукоби САД и Израела са Ираном, Русије са Украјином, као и они који ће се дешавати муњевитом брзином, често невидљиви широј јавности – управо су у функцији успостављања нове свјетске реалности и подјеле утицаја. У тим сукобима разлике су кључне.

Русија ослобађа своје историјске просторе, штити свој народ и бори се за трајан мир. САД, с друге стране, врше агресију, изазивају масовна страдања цивила, укључујући и дјецу, с јединим циљем – окупацијом територија ради експлоатације рудних и других природних богатстава.

Истина о природи тих ратова све јасније постаје видљива, а свијет који се дијели на зоне утицаја неизбјежно прихвата нову хијерархију моћи.

Током наредних година, свијет ће се, по свему судећи, природно подијелити на велике интересне зоне. У том новом поретку, Балкан ће, неминово, имати јако важну улогу.

Руски геополитички мислилац Александар Дугин годинама истиче Србију као централну тачку евроазијског утицаја на Балкану. За Дугина, Србија је простор духовне и историјске блискости са Русијом, кључ за одржавање традиционалних вредности, православља и конзервативне стабилности. Балкан је „меки трбух Европе“, а Србија – средиште ове цивилизацијске битке.

У складу са овим геополитичким принципима, реално је очекивати да ће Србија, до краја ове деценије, бити један од побједничких актера на Балкану. Њена територија ће се природно проширити и обновити у складу са историјским и правним реалностима.

Црна Гора, као држава која се на самом крају прошлог, а нарочито у овом вијеку политички везала за агресивни НАТО, могла би жестоко да плати цијену те камиказа политике.

Према неким процјенама, осим територија Тузи и Улциња, којe због донекле избалансираног односа званичне Тиране према сусједима и великим силама могу припасти Албанији, остатак данашње територије Црне Горе би поново могао бити интегрисан у Србију, која ће тиме, поред осталог, поново добити излаз на Јадранско море.

Дубровник, као историјска српска лука и град од стратешког значаја, такође би се, према неким пројекцијама, вратио у састав Србије, учвршћујући контролу над јужним дијеловима региона.

Косово и Метохија ће се, без икакве дилеме, потпуно вратити под суверенитет Србије, и то много прије него што и највећи оптимисти очекују, што ће омогућити обнову Пећке патријаршије као духовног центра српског народа.

Родољубиво расположене грађане, и Црне Горе и Србије, свакако радују гласови да би Влада Србије, заједно са Београдом као  престоницом, могла имати и извршне надлежности у Призрену или Ђаковици.

Београд ће, опет према пројекцијама веома релевантних извора у које је потписник овог осврта остварио увид,  задржати свој статус престонице, али ће добити почасну титулу која одражава улогу ширег српског простора, слично улози Цетиња у Црној Гори као историјског центра.

Такво преуређење Балкана није никаква еуфорија, већ реалистично предвиђање засновано на трендовима геополитичке динамике, традиционалним савезима и историјским закономјерностима. Србија ће, у тој новој реалности, бити једини стабилан и побједнички фактор на Балкану, поштујући истовремено своје историјске и духовне коријене.

Русија у овом контексту остаје гарант равнотеже и стабилности. Њена војна стратегија, као и ранија искуства у борбама против Наполеона и Хитлера, показују да је способна да одврати било какву агресију и да тестира реакције потенцијалних противника.

НАТО се све више показује као савез који је агресиван у интервенцијама, али истовремено несигуран у стварној одбрани својих чланица.

Примјери као што су неодређене гаранције САД према европским савезницима или контроверзне изјаве о Гренланду само потврђују колико је западна структура у суштини рањива.

Дакле, прича о 2029. години није само прича о потенцијалном "великом" рату. Она је прича о успостављању новог свјетског поретка у којем ће велике цивилизације поново дефинисати просторе свог утицаја. Русија остаје непоколебљива, стратегија Путина је промишљена и дугорочна, а Србија, као природни партнер и савезник, стоји као централна тачка на Балкану.

Историја је неумољива. Они који су покушавали да покоре Русију или наруше њену слободарску мисију завршавали су поражени.

Данас, ова лекција остаје релевантна. Запад ће морати да прихвати нову реалност, док Русија и Србија постепено обликују своју побједничку улогу у региону и свијету.