Слобода личности у времену глобалистичког напада на Цркву
Аутор: Протојереј Јован Пламенац
Ово је вријеме суочавања са што бруталним што суптилним наметањем неопаганског прогресивног глобалистичког либерализма, кроз масовну културу, медије, школство, науку, законодавство. Тиме је подривен традиционални врједносни систем живота, па и српског народа, у којем су истина и морал објективна, трајна категорија; вјера, род, историјско памћење и завјетна култура темељи идентитета; породица централна, хијерархијска, међугенерацијски повезана институција, носилац континуитета…
Умјесто њега, бива потурен морал као производ друштвеног договора, као право и жеље појединца; истина као релативна, подложна непрестаној промјени; установа породице се редефинише, модели се проширују, традиционалне норме сматрају превазиђеним; афирмишу се транснационални поредак, наднационалне институције, универзалне норме; прошлост је препрека напретку па се преиспитује, деконструише и релативизује…
Намјесто хришћанства као темеља и вертикале сопства, наметнута је флуидна синкретистичка религија – духовност без догме, екологизам као сакралан, а религијска традиција као рестрикција слободе и грижа савјести. У гротлу садашњице питање слободе личности није само теолошко него је и егзистенцијално, питање опстанка човјека.
Човјек је боголико биће, не по свом тјелесном облику, него личносном слободом. Бог је апсолутно слободан и човјек, створен по Његовом лику, постаје саучесник Његове слободе. Човјек је личносно биће од самог зачећа. Смисао слободе коју чином стварања човјек добија од Бога је да њоме буде богоподобан. Бог је апсолутна љубав, и човјек учесником Његове љубаве постаје управо својом слободом. Само својом слободом човјек може љубити Бога и људе, Божија створења, Бога у њима. Човјек је слободан да живот води у складу са својом савјешћу, својим вриједностима и интересима, својим поимањем смисла, користи, среће, задовољства…, својим увјерењима, идеалима, стремљењима, потребама, жељама…
Већ први човјек, заједно са женом која је од њега створена, злоупотребио је слободу непослушношћу Богу, а први човек рођен од људи је, злоупотребивши слободу, убио свога брата. Човјек је слободан да љубављу одговори на Љубав којом је створен, али слободан је и да на љубав одговори мржњом.
Слободан је да живи цјеломудрено, прије брака и потом у браку, али на слободу му је и да живи блудно, развратно, и када је у браку и када није; слободан је да рађа, подиже и васпитава дјецу, али слободан је и да неће да их има, или да их убија прије него се роде: абортусима, тзв. контрацептивим средствима и надасве вантјелесном олодњом; слободан је да се не опија, дрогира, да не коцка, лаже, краде, да се не бави магијом…, али слободан је и да све то чини; слободан је да живи у складу са јеванђељским истинама, али слободан је и да живи бестијално; слободан је да слави Бога, али слободан је и да Бога псује а слави Сатану; тако је слободан и да Једну свету, саборну и апостолску Цркву, Тијело Христово, у њеном земаљском пројављењу (Црква у времену, видљива) и напада и подрива (не и да угрози Божанску суштину Цркве), али слободан је и да је брани како од напада тако и подривања.
Видљива Црква се пројављује и као историјска институција, и као институција хришћанске културе, и као уточиште ожалошћених и уплашених, и као стјециште добрих намјера, али то не би могла бити да својом суштином није Христова лађа коју кроз буре, оркане, па и између Сцила и Харибди поднебесја не проводи Дух Свети веслима личносно слободних људи.
Црква је нападана и прогоњена од самог свог настанка, од Силаска Светог Духа на апостоле у дан Педесетнице. Христови ученици бивају прогоњени већ од Христовог хапшења у Гетсиманији. Првим организованим прогоном хришћана, од стране јудејских вјерских власти, може се сматрати Савлова, потоњег Павла, акција у Дамаску. Тих година убијени су архиђакон Стефан и Јаков, брат Господњи. Први велики прогон хришћана у организацији римске државе био је Неронов, 64. године. Услиједили су прогони у вријеме Домицијана, Трајана, Марка Аурелија, потом Деција… и највећи, Диоклецијанов, самим почетком 4. вијека. И тако до овог времена и прогона Цркве од стране комуниста, и до дан-данас – до прогона Цркве у Украјини и другдје. Ови прогони Цркву су јачали, проводили је кроз катарзу; она је из прогона излазила јача и сабранија. Прогони Цркве Христове изродили су читаво небо озвјездано светитељима, од првомученика Стефана па до данашњих мученика и исповједника. Али, постоји и друго страдање Цркве, унутрашње, од оних у Цркви који служе мамону а не Богу, за које је Свети Јован Златоусти рекао „Није гори прогонитељ Цркве од онога који носи њену одежду, а не живи по Христу“, који торжествено славе светитеље које су изродили прогони Цркве а прогоне оне који их опонашају. Овог страдања ево у свим помјесним црквама овог времена, најперфиднијем икада, у којем је Лукави достигао своје савршенство.
Унутрашње страдање Цркве у ствари је њено подривање, рањавање, скрнављење њеног образа. Црква бива подривана изнутра погрешним учењима (јересима), расколима, неморалом, злоупотребом власти у Цркви, лицемјерјем проповиједања јеванђељских вриједности а личним животом материјалних вриједности на саблазан заједници, посвјетовчењем клира и лаоса… Многи потоњи светитељи у вријеме свог земаљског живота били су оклеветани и прогањани у самој Цркви: Игњатије Богоносац, Атанасије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоуст, Максим Исповједник, Теодор Студит, Фотије Велики, Григорије Палама, Марко Ефески, Нектарије Егински… Па и ава Јустин, један из самог врха српског рода, сада Свети Јустин Ћелијски, био је клеветан и прогоњен у Цркви, како након Другог свјетског рата, у вријеме владавине комунизма у Југославији, тако и прије рата. И данас бива клеветан у Српској православној цркви.
Црква овог времена посебно је угрожена упливом духа материјалистичких идеологија, првенствено западњачког новопаганског либерализма. Духом раслабљени крштени људи који чине Цркву, изблиједјеле вјере као организам утањених леукоцита, подлегли су вирусима хедонизма, утилитаризма, конзумеризма, позитивизма, економизма, релативизма, функционализма, трансхуманизма, сцијентизма, техникратизма…
Вјера, која је својим основним својством жртвене љубави запрека овим вирусима, из живота бива измјештена у учења, литургијске и друге бесједе, предавања, интервјуе и другдје, и празнину која за њом остаје као рударски коп испуњавају слабовјерје, маловјерје, невјерје, и њен сурогат сујевјерје, који не захтијевају ни жртве ни подвига, па ни озбиљног труда, и уточиште су човјековој плотној природи, духовној раслабљености у којој чак и радост поста бива бреме. Црква је увијек била, а и данас је, у духу овог времена наравно, притиснута интересима свјетовних власти. Начело секуларизма нарушено је утицајем оних који врше власт у држави на оне који врше власт у Цркви. Овај утицај је стваран и на клир и на вјерни народ.
Што су они у Цркви који су под утицајем свјетовних власти на вишем нивоу црквене хијерахије, тај утицај је за Цркву страдалнији. Посљедично, многи у Цркви бивају прогоњени зато што се супротстављају свјетовним властима којима са усана тече мед уважавања хришћанских животних вриједности, а у дјелима их, сервилно западњачкој глобалистичкој новопаганској идеологији, свесрдно разарају. То је видљиво у свим помјесним црквама. По природи ствари, Србима хришћанима овај однос – Бог на уснама а мамон у дјелима, и поданост политичком режиму, надасве његовом првоначалнику и самодржцу – највидљивији је у Србији.
Генерално, на глобалном хришћанском нивоу, најбјелоданији је у случају црквеноборних поступака Константонопољског патријарха. Напад на Цркву који повлачи дубоке посљедице, чак израженије у случају њеног подривања него напада споља, напад је на њен врједносни систем. Одбранити је може само слободан човјек, не онај који је слободу освојио, социјално слободан, него онај који је слободу којом је боголик ослободио, који је личносно слободан.
(Извор: Материјал са Међународне конференције „Распеће православља у 21. веку: духовни ратови, екуменистичка офанзива и глобална политика“ организоване од стране Центра за геостратешке студије 4. децембра у Београду.)
