У древном словенском предању постоји једна ноћ у години када граница између света људи и света богова постаје танка као паучина на јутарњој роси. То је ноћ Спасовдана, када се небески свод отвара, звезде силазе ближе Земљи, а молитве, шапати и жеље уздижу се право до највиших сила.
Много пре него што је хришћанство овај празник прихватило као свој и повезало га са Вазнесењем Христовим, словенски народ је у овом дану препознавао свети тренутак небеског уздизања, дана када се Перун, господар грома и небеске правде, уздиже на свој огњени престо и обнавља завет између неба, земље и људи.
Стари Словени веровали су да управо на Спасовдан небеска врата остају отворена до првих петлова. Тада богови чују сваку реч изговорену чистог срца. Оно што човек помисли у тишини те ноћи, што пожели под звездама и што изговори крај ватре, добија снагу да постане стварност.
Перун тог дана пролази небом у својим огњеним кочијама. Његов мач сева у муњама, а точкови тутње као грмљавина. Он благосиља поља, шуме, реке и домове, штити честите, а опомиње оне који су заборавили закон предака.
Поред Перуна, и Велес, чувар подземља, стоке, богатства и древног знања, отвара своје невидљиве ризнице. Верује се да се у ноћи Спасовдана могу сањати преци, добити знаци и одговори, и разумети оно што је током године било скривено.
Мокош, велика мајка земље и заштитница жена, тка судбину у капима росе. Жене су у освит овог дана умивале лице росом са трава, верујући да доноси здравље, лепоту и плодност. Девојке су плеле венце од лековитог биља и остављале их на прозорима како би призвале љубав и благослов богова.
На Спасовдан се није радило тешке послове. Није се орало, копало нити се реметила земља, јер је она тог дана света и будна. Домаћини су палили ватре, кадили домове травама и износили хлеб, мед, млеко и жито као дар небеским силама и душама предака.
Обилазила су се поља и њиве. Носиле су се гране храста, Перуновог светог дрвета, и постављале на улазе у домове и амбаре као заштита од грома, олује и сваког зла. Деца су босонога трчала по роси како би имала снагу и здравље током целе године.
Веровање каже да се у поноћ небо накратко отвори. Ко тада погледа у звезде и пожели жељу искреног срца, богови ће га чути. Ко се сети својих предака, осетиће њихово присуство. Ко се помири са ближњима, добиће благослов мира и заштите.
У многим крајевима правиле су се спасовданске литије, које су у својој најдубљој суштини наследиле древне опходе око села и поља. Народ је обилазио границе насеља, молећи небеске силе да сачувају усеве, стоку и домове од невремена, болести и несреће.
Хришћанство је касније преузело овај древни празник и повезало га са Вазнесењем Христовим, али је у народу остало живо сећање на много старије корене. Зато су бројни обичаји преживели до данас: нерад на тај дан, поштовање неба и грома, умивање росом, обилазак поља и молитва за заштиту и благостање.
Спасовдан је тако остао мост између старе вере и новог времена. Дан када се небеске силе приближавају Земљи. Дан када Перун подиже свој мач над светом, Велес открива тајне, Мокош благосиља плодност, а душе предака тихо стоје уз своје потомке.
Ноћас, када се звезде запале над нашим домовима, сетимо се да су наши преци гледали у исто небо. Веровали су да у овом светом часу небеса слушају, земља памти, а богови корачају међу људима.
Ако вечерас осетиш необичан мир, ако ветар донесе шапат из давнина, ако звезде засијају јаче него иначе, знај да је то древни Спасовдан.
Ноћ када се небо отвара.
Ноћ када богови слушају.
Ноћ када се човек сећа ко је, одакле долази и коме припада.
Аутор : Бранко Беланов
За објаву приредио: Игор Ремс
