HIC RHOUDS, HIC SALTA: Старословенска митологија и легенде (3) - Отмица Коледа
Било је седам богиња које су живеле у сунчаној палати Јасуна. И Лада. Још увек лепа као када ју је Род створио. Свима се свиђала. Али постојала је зачкољица - била је једина. Зато је Род помислио да треба да направи више богиња како би његови синови имали већи избор. Ишчупао је длаку за сваку богињу, узео мало златне прашине, пљунуо на њу, направио шест статуа и дунуо на њих. Када су оживеле, дао им је имена: прву је назвао Морена, другу Амалфа, трећу Атена.
„ Црнокосе су!”
Лада се изненадила када је видела прве три. „То је зато што су од Дије, Није и Подаге“, објаснио је Род. Остале су биле златнокосе. Звале су се: Дива, Земуна и Весна. Биле су од Сварога, Перуна и Велеса. Међутим, много се знојио од свег тог напора и рада. Брисао је зној са чела али када је одмахнуо руком капљице су пале на земљу.
Из њих је настала Мокош. Она је постала богиња и заштитница земље из које је изникла. Међутим, палата Јасун је већ била премала за толико богова. Род је одлучио да сагради још палата: подземних и надземних. Лако се носио са подземним. Дувао је у стене, али пошто је његов дах био моћнији од грома, стене би се одмах располовиле. Теже је било са надземним. Није имао темељ на којем би стајале. Зато је замолио Ладу да му помогне. Она је узела чашу у којој је спремила млеко за доручак и сипала је кроз прозор.
На Млечном путу који је тако настао, Род је саградио палате за Диву, Земуну и Весну. Само Мокош није желела никакву палату. Њен дом је постала земља, глина у коју се могла претворити. Нове богиње су такође биле Лепотице попут Ладе. Али црнокосе су имале срца хладнија од хладне ноћи. Најгора је била Морена, иако је било времена када је покушавала да буде умилна и фина. Заљубила се у Перуна. Међутим, Перун је отишао да пази на Весну, коју је волео да посећује у њеној палати. Увек су путовали заједно Млечним путем до Земље. Тамо је Перун узео Весну за жену.
Родио им се дечак - Коледо. Морена се јако увредила што је Перун више волео Весну. Одлучила је да им се освети. Отела је Коледа и одвела га у своју подземну палату. Чак је замолила демона Кашчеја да га чува. „Немам времена за то“, одговорио јој је Кашчеј, „али ћу ти помоћи на други начин. Откини крљушт са моје коже и баци је иза себе. Тако ћеш добити слугу који ће ти помоћи.“ Крљушт је постала Коршун, змај. Када је Весна сазнала да јој је дете отето била је тужна.
Више није ишла на Земљу да се диви плавим језерима, рекама и мирисном цвећу. Закључала се у своју палату. Морена се радовала њеној тузи. Слала је на места која су Перун и Весна волели, хладне дане, пуне ледене кише, снежних мећава и леда. У првим данима након стварања, на Земљи је било само бескрајно пролеће, али сада су га замениле јесен и зима. Појавила се и неподношљива летња врућина, јер је Перуново срце обузимао бес. Био је веома љут на Морену што му је отела сина. Замолио је Сварога и Велеса да му помогну да ослободи дете. Узели су чудотворно оружје, савладали Коршуна, али нису могли да уђу у подземну палату.
Морена је проклела улаз тајним чаролијама. Чинило се да ће Коледо заувек остати заробљен под земљом. Држала га је заробљеног три месеца - и три месеца је слушала његове крике. Што је дете дуже било са њом, то је више кукало. „Раскидај га!“, наредила је Коршуну. Али, на изненађење, змај није повредио дете. Заштитио га је. За разлику од Морене, њему су се допадали Коледови крици. Мали Коледо је тако постао змајев господар, а да то није ни знао.
Када су крици постали толико гласни да су Морени почеле да отпадају уши, одлучила је да се реши размаженог детета. Наредила је Коршуну да га одведе негде у планине. Змај је то и учинио. Чим се Коледо нашао напољу из подземља, дете се утишало. Чак је почело задовољно да пева. Змај се од његовог умилног певања успавао. Тако су их пронашли Перун и Весна. Хтели су да убију змаја, али Коледо им није дозволио. Загрлио је бело љускаво створење својим ситним ручицама, а оно је постало питомо као јагње. Коледове песме се певају и данас: за Божић, када доносе мир и спокој на Земљу. И иако је Морена чезнула да зима траје вечно, то се није догодило. Весна је желела да њен мали син шета цветним ливадама.
Увек је излазила из своје палате на крају зиме и доносила пролеће свету.
Шта треба да знате: Морена - богиња зиме, има способност да се косом претвори у Смрт.
Амалфа - богиња која изазива неплодност
Атена, ћерка бога Дија, најнежнија од „мрачних“ богиња, изазива дубок сан, сличан смрти, или боље речено несвестицу. Дива - богиња зоре,
Земуна - богиња изобиља, има способност да се претвори у белу краву, која у вимену има чудотворно млеко. Ко га попије, добиће снагу петсто људи.
Позната и као света крава Земун
Весна - богиња пролећа, давалац лепих и сунчаних дана. Коледо - син Весне и Перуна. Три месеца која је провео у Морениној подземној палати представљају најхладнији период зиме.
Бојан - божански харфиста
У најдаљем углу сунчане палате Јасун, у најдаљем углу златне баште, први од божанске браће, Сварог, имао је ковачницу. Тамо је ударао по наковњу. Ужарене варнице које су летеле са његовог наковња претварале су се у сићушна, крилата створења: виле и вилењаке.
Весело су летели по башти међу цветовима јабуке. Тамо су певали и играли. Богиња Лада их је заносно гледала. Пљескала је рукама од радости и замолила Сварога: „Направи ми некога попут њих, само мало већег. Ови су тако сићушни, једва величине мог малог прста! Волела бих некога ко може да свира харфу и компонује баладе.“ Сварог је био задовољан што она нешто жели од њега. На крају крајева, он ју је гледао од првих тренутака. Била је мало старија од њега, али само за недељу дана - а шта је недеља за бесмртне богове?
Обећао јој је да ће добити оно што жели и одмах се вратио у тврђаву. Лада је пошла за њим. Са врата је посматрала шта се рађа под његовим магичним чекићем. Није могла да види наковањ, али јој се допадало оно што је видела: Сварогова мишићава леђа била су прекривена знојем, златна коса му је летела са сваким ударцем.
Иако ју је Род створио за себе, она се заљубила у Сварога. Није ни чудо, био је десет хиљада година и недељу дана млађи, а још и лепши. Његова брада, коса и бркови нису били бели већ златни. Праоца богова, Рода, из сна је пробудио прасак. Кад би трајао само једну ноћ! Али читавих хиљаду година?! О, звери, ко му то ремети снове? Кренуо је за праском да сазна шта се дешава. Нашао је Ладу како стоји на вратима ковачнице, гледајући Сварога са дивљењем. Заледио се и почео је да буде љубоморан. Али видео је и нешто друго.
На златном наковњу стајала је статуа са крилима, направљена од варница које су летеле испод чудесног чекића. У рукама је држала харфу. Чинило се као да ће прстом ударити по жицама. Међутим, још увек јој је недостајало најважније: дах живота. Одједном је Сварог прислонио уста на ухо статуе и шапнуо му: „Ја сам Реч која ће те оживети.“ Статуа се покренула. Постала је грациозна, крилата, млада харфисткиња. Ударила је по жицама, отпевала прву песму - и сви су занемели од запрепашћења. Чак и радознала и брбљива Лада. Сузе су јој се чак појавиле у очима. Загрлила је Сварога и рекла: „Ако си био у стању да учиниш нешто тако божанско, онда си највећи мајстор кога сам икада познавала!“ Какво је чудо Сварог створио, постало је јасно тек мало касније.
Харфа је имала посебну моћ: могла је да смири рогатог Кашчеја, змаја Коршуна и друге демоне подземља. Морена, која је желела да буде најмоћнија од богиња, стога се плашила свирача. А пошто је показала да га се плаши, назвали су га Бојан. Међутим, Род је схватио да и неко други може да створи живот, не само он! Шта ако почну други богови да се више диве Сварогу? Одлучио је да му забрани ковање. Сварог је морао да затвори ковачницу. Лади се то није допало. Замолила је божанског ковача да тајно направи нову, на Земљи. Сварог ју је послушао.
Поставио ју је у дубоке утробе вулкана. Тамо су поново искре излетале испод његовог чекића. Шапутао је свакој искри на уво исто као и Бојану: „Ја сам Реч која ће вас оживети.“ Искре су се претворале у људе. Међутим, нису имали крила као виле, вилењаци или Бојан. Можда зато што су створени на Земљи. Божански харфиста је свирао и на венчању Сварога и Ладе. Род се коначно помирио са чињеницом да је прва од Лепотица изабрала његовог најстаријег сина за мужа.
Ипак нешто друго га је мучило. Желео је да пронађе пећ на Земљи где би се искре претварале у све више људи. Плашио се да ће бити превише тих чудних бића које Сварог оживљава својим дахом. Прича се да Род и данас хода светом у облику белокосог старца са дугом брадом. Ослања се на чудотворну бакулу. Када је удари три пута, отварају се вулкани и издубљења. У њима тражи Сварогову пећ како би могао да угаси варнице које се претварају у људе.
Шта треба да знате: Бојан - први од песника и бардова. Свирао је тако лепо да га је Род позвао у дворану славних у Јасуну да свира харфу за богове на гозбама. Сварог - био је и бог накита и уметничког ковања Родов чудотворни штап бакула отворао је утробу земље и показивао где су блага.
Аутор : Зузана Куглерова
Превео и приредио: Игор Ремс
(Наставиће се)
