Галипољски Срби: Народ који је преживео Турке, а нестајао под комунистичком Југославијом

ПИШЕ: Игор Ремс

Преживели су векове под турским јармом и изгнанство на ветровитом Галипољу крај Дарданела, али нису успели да преживе комунистичку Југославију и “титоистичку македонизацију”. 

Судбина Галипољских Срба сведочи о трагедији једног народа који је изгубио себе под притиском идеологије која је систематски брисала српско име и памћење.

Први записи о Србима у турској Тракији јављају се у 16. веку. Турци су их преселили из Срема и Поморавља, највише из околине Јагодине, као ратне заробљенике након аустро-турских ратова. Населили су их у пустим крајевима око Бајрамича и Караџе, где су вековима живели изоловано, чувајући веру, језик и обичаје.

У једном попису Галипоља из прве половине 16. века забележено је 332 домаћинства изгнаника из Срема. Дефтер писан 1530. године јасно помиње тамошњу групацију насељеника под називом Невјерници прогнани из Сријема, који су султановом заповијешћу насељени у споменутим селима. Било је то у време султана Сулејмана Освајача (или по турски: Законодавца тј Kanuni), а реч је о дотад слабо насељеној области. У једном ферману кадији из Галипоља у вези са слањем жита у Цариград, у том ферману из 1560. године помиње се царски хас Сремски Изгнаници (тур.Sürgünan-i Srem).

До почетка 20. века Галипољски Срби су се делили у две заједнице. Срби из Караџе прихватили су грчку цркву како би избегли бугарско насиље, па су после 1923. и размене становништва нестали у грчком делу Тракије. 

Они из Бајрамича остали су верни српском имену. 

Најзаслужнији за буђење српске националне свести у Бајрамичу, био је "Босанац" Адем-ефендија, жандармеријски поручник, родом из Новог Пазара. Он је добио службу у том крају 1913. године, а како је његова жена говорила само српским језиком, настанили су се у Бајрамичу. Србин-муслиман их је наговарао да се као Срби, одселе у своју државу Србију, која је тада била просперитетна земља. Мештани су то радо прихватили, и убрзо послали делегацију у Цариград, која је требало да помоћу српског и руског конзула уреди њихово пресељење и добије пасоше за све исељенике.

Двеста породица прешло је у Пехчево, у источној Јужној Србији, где су подигли домове и донели своју највећу светињу, икону Свете Петке, која се и данас чува у капели породице Галазов.

Интересантно је да икона Свете Петке никако није давала да се застакли. Сваки пут када би то урадили стакло би било разбијено.

Говорили су старим српским дијалектом и чували обичаје који су у Србији одавно избледели. Али после 1945. године, комунистичка власт у новоствореној ”македонској републици” систематски је брисала њихов идентитет. 

Српска црква је протерана, школе су постале центри преваспитавања, а презимена су преименована. 
Од Бабаликовића настаде Бабалаков, од Јовановића Јовановски, од Лазаревића Лазаров… На пехчевском гробљу данас камен сведочи о тихој асимилацији једног народа.

По последњем попису, у Пехчеву живи свега дванаест Срба. 
Потомци Галипољских Срба изгубили су своје порекло, као што је и цела Јужна Србија изгубила своју српску душу. 

Њихова прича је опомена да народ без цркве, без памћења и без јединства нестаје.

Галипољски Срби преживели су векове туђинске власти, Туркменске разбојнике, прогоне и изгнанства, али нису преживели комунисте који су им одузели име, веру и право да буду оно што јесу.