Ћирилица Latinica
18.11.2026.
Култура

Париз - град љубави и тајни

Аутор: Редакција 1 Оставите коментар

Ауторка: Слађана Печурица

КЊИЖЕВНИ ФЕЉТОН

"СВЈЕТИОНИК НА ИВИЦИ СВИЈЕТА" (4)

...................................................................

Париз, град у којем су се љубав и тајна среле

Град у којем су се љубав и тајна среле Нека путовања воде нас до најљепших градова, али нека нас одведу много даље — до тајни које су годинама чекале да буду откривене. Након Барселоне, Саманту и Волкана пут води у Париз, град љубави, свјетлости и скривених прича. Ипак, иза романтичних улица и величанствених грађевина крије се мистерија која не познаје границе.

Стара биљежница, необични симболи и трагови из прошлости одвешће их на пут на којем ниједан сусрет није случајан, а ниједна тајна није без разлога сачувана. Јер понекад љубав пронађемо онда када је најмање очекујемо, а истину онда када смо спремни да изгубимо све.

ПУТОВАЊЕ ПРЕМА ГРАДУ СВЈЕТЛОСТИ

Барселона је полако остајала иза њих. Била је то једна од оних ноћи које човјек не жели да заврше, јер осјећа да се у њима догодило нешто што ће памтити много дуже од самог путовања. Улична свјетла још су се огледала на каменим плочницима, а посљедњи звуци града допирали су до њих док су се удаљавали према аутопуту. Волкан је смјестио Самантин кофер марке Луј Витон на задње сједиште изнајмљеног зеленог кабриолета, провјерио да ли је мистериозна кожна биљежница сигурно одложена, а затим јој отворио сувозачка врата.

– Госпођице Саманта, Ваша кочија је спремна – рекао је уз осмијех.

– Надам се да је поузданија од оних којима су се служиле принцезе – одговорила је, смјештајући се у аутомобил. Волкан се насмијао. Покренуо је мотор. Стари аутомобил благо је задрхтао, а затим је његов дубоки звук испунио ноћну тишину.

Пред њима је био пут према Француској, а њихов сљедећи циљ био је Париз. Након што су напустили Барселону, тамнозелени кабриолет наставио је путовање према сјеверу, пратећи медитеранску обалу. Пред њима су се смјењивали призори јужне Француске, а пут их је најприје одвео према Перпињану, граду у којем се осјећао спој француске и каталонске културе.

Наставили су према Нарбону, пролазећи кроз крајолике винограда и малих насеља, док се сунце полако спуштало према западном хоризонту. Недуго затим стигли су до Каркасона, средњовјековног града опасаног моћним зидинама и кулама, који је изгледао као да је изронио из неке давне приче. Кратко су застали, очарани његовим старим улицама и необичном атмосфером, а онда наставили пут према унутрашњости Француске.

Километри су пролазили, пејзажи се мијењали, а разговори су се смјењивали с тренуцима тишине у којима је свако од њих размишљао о ономе што их чека. Париз им се све више приближавао. Град свјетлости, љубави и тајни чекао их је на крају пута. На њеним кољенима налазила се кожна биљежница непознатог човјека. Отворила је једну од посљедњих страница. На средини странице био је нацртан компас, исти онај који је био урезан на корицама. Њене црне очи задржале су се на ситним ознакама које су пратиле његов обод. Волкан се нагнуо према страници. – Погледај посљедњу забиљешку. На дну странице стајало је само неколико ријечи и година. ПАРИЗ. А испод тога: Adventureland. Skull Rock. Трећа лобања. Кључ није тамо гдје га траже. Саманта је неколико тренутака нијемо гледала у ријечи. – Skull Rock? – изговорила је. Волкан је климнуо. – У Дизниленду. На њеном лицу појавио се осмијех невјерице.

– Хоћеш да кажеш да је сљедећи траг сакривен тамо? – Не знам. Али ако је човјек који је написао ово знао шта ради, онда ништа није записано случајно. Саманта је још једном погледала биљежницу. Помислила је на чудног човјека из локала, на људе који су га јурили, на његов поглед прије него што је нестао у мрачним улицама Барселоне. Све је одједном дјеловало повезано. Адвенчерленд је био познат по својим пећинама, скривеним пролазима и гусарским причама. Изнад свега тога уздизао се Skull Rock, велика камена формација у облику лобање, чије су шупље очне дупље подсјећале на улаз у неки давно заборављени свијет. У машти путника тај простор је одувијек имао посебну привлачност. Подсјећао је на доба великих поморских открића, гусарских легенди, изгубљених острва и скривених блага која су чекала да их пронађе неко довољно храбар.

Али, оно што Саманта још није знала било је много важније. Према записима у биљежници, у једној од камених удубина требало је да их чека мали метални кључ. Ипак, ријечи које су пронашли наговјештавале су да кључ можда није њихово право одредиште, већ да их тамо чека траг који ће их одвести корак даље. Саманта је дуго размишљала о свему. Затим је затворила биљежницу, привила је уз себе и одлучно рекла: – Не смијемо чекати јутро. Волкан је погледао према тамном путу пред њима. – Спремна? Саманта је на тренутак погледала Барселону.

Њена свјетла треперила су у даљини, Гаудијеви торњеви једва су се назирали изнад кровова, а Средоземно море изгледало је као бескрајна тамна површина. – Више него икад. Волкан је чвршће ухватио волан. Мотор је загрмио, а кабриолет се укључио у ноћни саобраћај. Барселона је полако остајала иза њих, заједно са својим трговима, улицама, тајнама и траговима које су тек почели да разумију. Пред њима је био Париз. А негдје међу његовим свјетлима чекали су их лобања, скривени метал и путоказ према кључу, као и сљедећа страница приче коју нико није желио да буде пронађена. Али оно што су пронашли у њој тек је почињало да их прати.

Током вожње, Саманта је почела разговор: – Знаш, Волкане – започела је, док су се у даљини смјењивала свјетла малих француских градова – овај човјек који нам је предао биљежницу није био само бјегунац. Његове шифре ослањају се на стару млетачку криптографију. Повезао је кости из Париза са златом из Кариба. Све што сам учила о историји, овдје је изврнуто наглавачке. Волкан је на тренутак скренуо поглед с пута, упутивши јој онај свој мирни, благо загонетни осмијех. Затим је једном руком прешао преко њене шаке на биљежници, прије него што је поново ухватио волан.

– Према једној теорији записаној у биљежници, тајни европски трговци и људи повезани с француским двором наводно су користили карипске капетане за превоз драгоцјености. Млетачке шифре, према тој причи, служиле су за скривање њихових рута и порука. Један од каснијих чувара те тајне наводно је оставио траг у Дизниленду, на мјесту гдје би га ријетко ко озбиљно тражио.

– Мислиш на трећу лобању? – упитала је Саманта. – Управо тако. Али не вјерујем да се кључ налази у њој. Можда је она само први дио загонетке. Према записима из старе биљежнице, постојала је легенда о млетачким трговцима који су наводно скривали трагове о изгубљеном карипском злату. Нико није могао потврдити истинитост те приче, али симболи и шифре које су оставили иза себе будили су сумњу да се иза легенде крије много више него што се на први поглед чинило. Волкан је на тренутак скренуо поглед према њој.

– Политика и историја често су само позорница на којој људи покушавају да сакрију своје праве намјере. Ми смо сада завирили иза кулиса. Тај човјек је знао да имаш моћ запажања и преговарања, да ћеш разумјети језик симбола. Зато је изабрао тебе, а не мене. – Изабрао је нас – исправила га је. Њен глас био је топао и баршунаст, а Волкан се благо насмијешио. – У праву си. Нас. Наставили су путовање. Док су се приближавали средишњим дјеловима Француске, Саманта му је причала о архитектури коју су остављали за собом, о средњовјековним градовима, катедралама и витезовима темпларима.

Посебно ју је фасцинирала чињеница да су управо француски владари и црквени великодостојници имали значајну улогу у успону и каснијем прогону темпларског реда. Волкан јој је узвраћао причама о међународним сусретима, спортским такмичењима и тркама кроз неприступачне предјеле, о томе како се карактер човјека најбоље види онда када околности постану непредвидиве. Била је то најдужа и најљепша интелектуална дебата у њиховим животима. Саманта је схватила да је Волкан много више од политичара и спортисте. Био је човјек који је разумио историју, али и људску природу. Његова снага и одлучност допуњавале су њену проницљивост, образовање и радозналост.

– Погледај хоризонт – шапнула је када су се први знаци зоре појавили изнад француских предјела. – Шта видиш? – Град који нас чека. Волкан се насмијао. – Париз је далеко иза нас оставио Барселону у плановима, али не и у успоменама. – Овај пут не идемо да гледамо само Ајфелов торањ. Идемо у срце једне много старије тајне. Тамо гдје се гусарске легенде сусрећу са историјом, а механика са нечим што можда никада није требало да буде откривено. Волкан је чвршће стегао волан. – Нека нас чекају. Имамо биљежницу, имамо овај аутомобил и што је најважније, имамо једно друго. Антагониста можда мисли да контролише игру, али није рачунао на двоје људи који неће одустати док не пронађу истину. Када су се у даљини указала прва свјетла паришке периферије, Саманта је затворила биљежницу и дубоко удахнула. Њено срце било је спремно за највећи изазов. Путовање од Барселоне до Париза било је само увертира. Права симфонија опасности, историје и љубави тек је требало да почне.

ПРВИ ПОГЛЕД НА ПАРИЗ

Париз се тек будио. Небо је било блиједоплаво, са танким траговима јутарње измаглице. На широким булеварима почињао је свакодневни живот: доставна возила заустављала су се испред пекара, конобари су износили столове на тротоаре, а први пролазници журили су на посао. Град који је вјековима био средиште европске политике, умјетности, књижевности и филозофије сада је изгледао готово спокојно. Саманта је спустила прозор. У ваздуху се осјећао мирис свјеже печених кроасана, кафе и кише која је током ноћи оставила трагове на старим фасадама.

– Добро јутро, Паризу – прошаптала је. Волкан је паркирао аутомобил испред њиховог хотела. Био је то романтичан хотел у једној од старих паришких четврти, са високим прозорима, балконима од кованог гвожђа, дрвеним степеништем и елегантним намјештајем. У предворју се налазио велики старински сат, огледало са позлаћеним оквиром и вазе са бијелим ружама. Њихова соба била је на трећем спрату. Имала је високе плафоне, завјесе боје шампањца, мали балкон и поглед на романтичне призоре Париза, на калдрмисане улице, старинске фењере и низове зграда које су чувале дух прошлих времена. Саманта је погледала кофер. Волкан га је, као и увијек, сам унио у собу.

– Знаш да бих могла и сама да га носим? – рекла је. – Знам. – Па зашто га онда увијек ти носиш? – Зато што ми се свиђа да имам разлог да будем користан. Пришла му је и пољубила га у образ. – Онда немој да изгубиш ту навику. У њему је пола мог живота. – А друга половина? Погледала га је. – Тренутно је испред мене. Волкан се насмијао и привукао је себи. Први пољубац тог јутра био је спор, њежан и испуњен оним осјећајем припадности који се не може објаснити ријечима. Када су се одвојили, Саманта је остала наслоњена на његове груди. – Знаш шта ми је најљепше? – упитала је. – Шта? – То што смо стигли у Париз, а ја имам осјећај да је најљепши дио путовања тек почео. Волкан јој је подигао браду. – Онда ћемо се потрудити да га не заборавиш. И тако су, након кратког одмора, кренули у истраживање града који је за обоје представљао много више од још једне станице на европској мапи.

СЈЕНА АЈФЕЛОВОГ ТОРЊА

Њихова прва велика станица био је Ајфелов торањ. Док су му се приближавали, Саманта је подигла поглед према његовој конструкцији. Гвоздени стубови уздизали су се према небу, стварајући необичну геометрију која је истовремено дјеловала моћно и елегантно. Ајфелова кула уздизала се изнад града попут челичне чипке, а њена силуета на јутарњем небу дјеловала је готово нестварно. Волкан је привукао Саманту ближе себи и погледао према њеном лицу.

– Знаш ли да је Париз у почетку није желио? – упитао је тихо. – Подигнута је за Свјетску изложбу 1889. године, поводом стогодишњице Француске револуције. Ипак, многи умјетници и писци сматрали су је руглом које нарушава љепоту града. Потписивали су чак и петиције против ње. Саманта је подигла поглед према врху торња. – А данас нико не може да замисли Париз без ње. – Управо тако. Гистав Ајфел вјеровао је у своје дјело чак и онда када су га други оспоравали. Кула је првобитно требало да остане само двадесет година, али је захваљујући својој корисности за научна мјерења и радио-комуникације сачувана. Ајфел је на њеном врху имао и свој мали научни кабинет, гдје је изводио експерименте.

За свој допринос науци и инжењерству добио је бројна признања, међу којима је и орден Легије части. Волкан је застао, а затим јој њежно склонио косу с лица. – Понекад је потребно да прође читав један вијек да би свијет схватио љепоту нечега што је неко створио из снова. Саманта се насмијешила. – Можда је тако и са људима. Некада је потребно вријеме да препознамо оно што нам је све вријеме било пред очима. Волкан ју је погледао мало дуже него што је било потребно. – Ја сам, изгледа, имао среће. – Зашто? – Зато што нисам морао да чекам читав вијек. Заједно су се попели на други ниво куле, гдје се пред њима отворио поглед на град.

Париз се простирао испод њих попут огромне историјске слике. Видјели су Сену, мостове, паркове, музеје и широке авеније које су се пружале у даљину. Саманта је стајала поред ограде, а повјетарац јој је помјерао косу. Волкан је извадио телефон. – Немој се помјерати. – Зашто? – Желим да запамтим овај тренутак. Фотографисао ју је, а затим јој пришао и пољубио је у чело. – Једног дана, када будемо веома далеко одавде, показаћу ти ову фотографију. Није знала зашто, али јој је та реченица остала урезана у памћење.

КРСТАРЕЊЕ СЕНОМ

Поподне су резервисали крстарење Сеном. Брод је полако клизио ријеком, док су се са обје стране смјењивали историјски споменици, мостови, музеји и елегантне грађевине. Париз је са воде изгледао потпуно другачије. Саманта је посматрала фасаде које су се огледале у ријеци. На појединим мјестима видјеле су се мале књижаре, стари мостови и умјетници који су на обали излагали своје радове. Прошли су испод мостова Пон Неф и Моста Александра III.

Волкан јој је причао о историји града, о краљевима, револуцијама, архитектури и времену када је Париз постао једно од најважнијих европских културних средишта. Посебно јој је скренуо пажњу на Пон Неф, чије име у преводу значи Нови мост, иако је ријеч о најстаријем сачуваном мосту преко Сене у Паризу. – Занимљиво је како историја понекад сачува управо оно што је некада носило име новог – примијетила је Саманта. – Као и људи. Често најстарије успомене носе у себи нешто што нам се чини потпуно ново. Погледала га је и насмијала се. – Ти баш знаш да повежеш историју и романтику.

– То је мој скривени таленат. У једном тренутку брод је прошао поред Нотр Дама. Катедрала је дјеловала величанствено. Њене куле, витражи и готички детаљи подсјећали су на вријеме у којем је вјера била уткана у архитектуру, умјетност и свакодневни живот. Саманта је дуго посматрала грађевину. – Колико је само људских живота прошло испод ових торњева – рекла је. – И колико је љубави остало неиспричано – додао је Волкан. Наслонила је главу на његово раме. Тог тренутка нијесу били заинтересовани за то шта их чека наредног дана. Жељели су само да крстарење траје што дуже. Волкан јој је обухватио шаку својом, а затим јој пољубио прсте. Саманта је подигла поглед према њему. Насмијала се и привила уз њега, док је брод настављао да клизи кроз срце града.

НОТР ДАМ И ПРИЧЕ УКЛЕСАНЕ У КАМЕН

Наредног јутра посјетили су катедралу Нотр Дам. Јутро их је одвело ка острву Ил де ла Сите, историјском срцу Париза, гдје се изнад обала Сене уздизала величанствена катедрала. Њене двије куле, камене розете и богато украшене фасаде чувале су приче о вјековима који су пролазили, док су камене химере са висине посматрале град као нијеми стражари његове прошлости. Саманта је застала испред главног улаза, очарана складом грађевине. – Темељ ове катедрале положен је 1163. године, за вријеме владавине краља Луја Седмог – рекла је, посматрајући камене детаље.

– Градња је трајала готово два вијека, а кроз њене зидове прошли су краљеви, цареви, свештеници и обични људи који су у њој тражили утјеху. Овдје је Наполеон Бонапарта 1804. године крунисан за цара Француза у церемонији која је промијенила историју Европе. Међутим, Бонапарте је у том тренутку сам узео круну и ставио је себи на главу, а затим је окрунио и царицу Јозефину. Волкан ју је погледао са благим осмијехом. Док су пролазили поред високих стубова и посматрали свјетлост која је улазила кроз витраже, осјетили су необичну тишину. Као да је сваки угао катедрале чувао неку давно изговорену молитву, а свака камена фигура упућивала их ка новом поглављу њихове потраге. Њена историја била је готово једнако фасцинантна као и њена архитектура. Током вјекова катедрала је постала један од најзначајнијих примјера француске готике. Њени шиљати лукови, високи сводови, витражи и скулптуре представљали су спој вјерске симболике, умјетности и изузетног градитељског умијећа.

Преживјела је револуције, промјене власти и бројна историјска искушења, а посебно мјесто у њеној новијој историји заузима велики пожар из 2019. године. Након више од пет година детаљне обнове, катедрала је свечано поново отворена 7. децембра 2024. године. Саманта је посматрала обновљене дјелове грађевине, свјесна колико је труда било потребно да се сачува један од најважнијих споменика европске културне баштине. Задржала се код једног архитектонског детаља.

– Шта видиш? – упитао је Волкан. – Видим колико је човјек желио да остави траг иза себе. Људи су градили катедрале, палате, споменике... као да су се плашили да ће их вријеме заборавити. – А можда је то и разлог због којег пишемо. Саманта га је погледала. – Да не бисмо били заборављени? – Да бисмо оставили нешто што ће неко једног дана пронаћи. Није ни слутила колико ће та реченица постати важна за њихову потрагу. Када су изашли из катедрале, Волкан јој је пружио руку.

– Хајде да данас не журимо. – Зар нијесмо дошли због трагова? – Јесмо. Али не желим да једног дана памтимо само оно што смо пронашли. Желим да памтимо и све оно што смо осјећали док смо тражили. Саманта му је стиснула руку.

– Онда данас имамо времена за обоје...

(Наставиће се)

Подијелите садржај на:
Коментари
Zubko: Fascinantno. Skoro da je svaka kolumna zanr za sebe - kad je pocelo djelovalo je kao putopis, drugi dio je "vukao" na ljubavnu pricu, treci unio misteriju, a ovaj cetvrti je gotovo dramsko djelo, sa ubjedljivo vise dijaloga nego u sve tri prethodne kolumne... I naravno, uz sve pohvale knjizevnici, jedva cekamo da se nastavi sa novim pasusima iz Svjetionika
18.11.2026 19:51
Оставите коментар
Име / надимак:
Коментар:
Latinična verzija
 
Пишите нам
Редакција:
barskiportal@gmail.com

Izdavač:
Srpska narodna čitaonica - Bar