Крипта храма на Тополици испуњена до посљедњег мјеста: Бар слушао „Српско срце Јоханово“

Крипта Саборног храма Светог Јована Владимира синоћ је била испуњена до посљедњег мјеста. У тишини која је имала тежину молитве и памћења, пред бројном барском публиком представљен је роман „Српско срце Јоханово“ аутора Веселина П. Џелетовића – дјело које је, како се могло осјетити у сваком погледу и уздаху, дубоко дотакло присутне.

Вече је протекло у знаку снажних емоција, али и достојанствене сабраности. Док су се низале ријечи о страдању, истини и памћењу, у крипти је владала она врста тишине која више говори од сваког аплауза. Посебно током обраћања самог аутора, када су сузе у очима многих свједочиле да књижевност, кад је прожета искуством и болом, постаје више од умјетности – постаје свједочанство.

Благослов и ријечи охрабрења
Вече је бираним ријечима благословио архијерејски намјесник барски, протојереј-ставрофор Слободан Зековић, нагласивши значај духовне будности и културе сјећања у времену релативизације истине.

О роману су говорили и протојереј Предраг Шћепановић, архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски, као и пјесник Невен Милаковић, који су освијетлили духовну, књижевну и историјску димензију овог дјела.

Протојереј Шћепановић је истакао да Џелетовић „није само пјесник и књижевник, већ и својеврсни анестезиолог“, јер без извјесне умјетничке анестезије овако тешка тема, исписана срцем и сувом истином, не би могла бити прихваћена као што јесте.

„Служи му на част што је смогао снаге да проговори о овој скривеној страници новије историје. Ова књига можда неће промијенити однос међународне заједнице према нама, али је покушај да се јавност упозна са страдањем Срба. Посебно је вриједно што се по овом роману снима филм на енглеском језику, јер судбина отетог Јована и Јохана, коме је срце Јованово пресађено за пет милиона долара, треба да дође до сваког дијела земљиног шара“, казао је Шћепановић.

„Препоручујем читање ове књиге. То је драма, посебна и необична књига. У животу ништа слично нијесам читао. Спознајте истину – истина ће вас ослободити“, поручио је он.

„Ево тог кључа“
Пјесник Невен Милаковић у свом надахнутом приказу казао је да читање романа „Српско срце Јоханово“ не доноси краткотрајну емоцију која мине након непроспаване ноћи, већ опомињућу јеку која остаје.

„Није најгоре што се човјеку може десити да му срце ишчупају; много је горе кад му га закључају. Звијери вам га могу извадити и без ваше помоћи, али вам га не могу закључати без пристанка. Кључ сами морате окренути“, казао је Милаковић, позивајући присутне да у књизи препознају „резервни кључ“ који Господ шаље да се срце поново отвори.

Његове ријечи дочекане су у дубокој тишини, а потом дугим аплаузом.

Аутор: „Истина је као вода“
Обраћајући се публици, Веселин П. Џелетовић испричао је да је роман настао по истинитом догађају, много прије него што је широј јавности постала позната прича о „жутој кући“ и трговини органима.

Подсјетио је да је његов рођак киднапован 1999. године на Косову и Метохији, да је иза себе оставио супругу и сина, те да је његово срце, како је казао, „ишчупано и продато богатом Њемцу“. Супруга је, након што је претрпјела страшно насиље, одузела себи живот, а дјечак је остао без родитеља.

Аутор је испричао да је рад на роману суштински започео 2004. године, када је на сахрани младе жене, на разваљинама српског гробља у једном косметском селу, упознао Јохана – човјека који је, сазнавши чије срце носи у грудима, дошао да помогне породици страдалог.

„Када је угледао дјечака, сина човјека чије срце носи, тај сусрет је био толико дирљив да су шавови од операције, како је сам рекао, хтјели да попуцају. То срце је хтјело да искочи из груди. Да ли је срце препознало дијете или је то била Божја промисао – не знам. Али знам да га је тај сусрет заувијек промијенио“, казао је Џелетовић.

Јохан је, додао је, током три године више пута долазио да посјети дјечака, а након трагичне смрти његове мајке осјетио је снажан порив да га усвоји. Управо та прича, испричао је аутор, била је дуго под медијском блокадом.

Из разговора са Јоханом настала је 2006. године поема, написана за свега два сата. „И данас се питам да ли сам је ја писао или ми је неко диктирао“, казао је. На наговор хиљада читалаца који су поему прочитали на интернету, преточио ју је у роман, који је до данас доживио више десетина издања и преведен на бројне језике.

Говорећи о ширем контексту, Џелетовић је поручио да је „истина као вода и увијек нађе свој пут“, те да свако ко о злочину ћути постаје саучесник. Подсјетио је да нестали Срби на Косову и Метохији нијесу нестали у ратном вихору, већ да су, како је казао, киднаповани и убијани у присуству међународне заједнице.

У завршници обраћања изразио је увјерење да ће Косово и Метохија бити ослобођени, јер је то, како је рекао, „природно и праведно и једино могуће по земаљским и Божјим законима“, додајући да се односи снага у свијету мијењају брже него што су многи очекивали.

Вече које се не заборавља
Публика је пажљиво слушала сваку ријеч. Током ауторовог говора у крипти се могла чути само тишина, испрекидана уздасима. По завршетку званичног дијела, дуг аплауз и редови читалаца који су стрпљиво чекали посвету свједочили су о снажном утиску који је вече оставило.

Веселин П. Џелетовић дуго је остао да потписује књиге, разговара са публиком и одговара на питања. Многи су му прилазили са сузама у очима, захваљујући му што је, како су казали, имао храбрости да исприча причу коју други нијесу.

Синоћ у Бару није одржана само промоција књиге. Одржано је вече сјећања, опомене и наде – вече у којем је књижевност постала глас оних који га више немају, а тишина крипте постала најснажнији одговор на питање зашто је важно говорити истину.