Da li vlast čuje poruke: Evropska unija nije mirovni projekat, a NATO nije odbrambeni savez
PIŠE: Dragan Pavličić, analitičar bezbjednosti
Ove poruke (iz naslova) nam ne šalju „istorijski saveznici“ iz Srbije i Rusije, već najviši zvaničnici iz Evropske unije i NATO-a, kao i brojni intelektualci iz Amerike. Zato bi bilo naivno odbaciti ih kao „retrogradne“ ili „emocionalno potrošene“.
U NATO smo ušli – ugurani, silom na sramotu – u vrijeme kada je više od 80 odsto naroda bilo protiv te integracije. Bivša vlast, sa Đukanovićem i Markovićem na čelu, „prelomila je preko koljena“, ignorišući većinsku volju građana. Da je imala viziju i osjećaj za običnog čovjeka, tadašnja vlast DPS-a, sa koalicionim partnerima i „kombi“ strankama, nikada to ne bi učinila. NATO i EU sada im postaju kamen oko vrata – katanci koji će njihovu „elitu“ odvesti pravo u Spuž. Slučajno ili ne, već ih je više od 80 odsto pod istragom ili na optužnici.
Sada, međutim, nova vlast pokušava, takođe „navrat-nanos“, da nas uvede u EU – bez prava glasa, kao gluvonijeme, samo da bi dokazala da je Evropska unija „kruna za nekrunisane“.
Taj cilj je možda imao smisla prije rata u Ukrajini, ali danas, kada je takozvana duboka država Klintonove, Obamine i Bajdenove administracije instalirala režime u Berlinu, Parizu i Londonu – koji su posrnuli privredno, moralno i biološki (stanovništva im je sve manje, imigranata sve više) – ti režimi u očaju kreću u avanturu zvanu „rat za mir“.
Da bi ostali na vlasti i opravdali milijarde dolara uložene od strane američke duboke države, spremni su da svoje narode uvedu u sukob protiv Rusije.
Koliko je to opasno i nerazumno, pokazuju komšije Rusije – članice NATO-a i EU: Mađarska, Slovačka, Češka i Hrvatska. Upravo oni, koji najbolje vide i znaju šta se dešava, danas upozoravaju ostale članice da je „opasnost od Rusije“ izmišljena, kao što je bila i pandemija koronavirusa – samo paravan da se kroz ratnu psihozu i strah sakriju njihovi prljavi poslovi, afere i agende, zaključno sa Svjetskom zdravstvenom organizacijom.
Upravo u tom kontekstu treba razumjeti i riječi hrvatskog predsjednika Zorana Milanovića, koji je otvoreno rekao: „Evropska unija nije mirovni projekat, a NATO nije odbrambeni savez.“ Ta rečenica, koliko god jednostavna, više govori o stanju u savremenom svijetu nego desetine diplomatskih govora.
Ukoliko naša vlada nastavi da ponavlja parole tipa „Evropa bez alternative“, kao što je nekad bilo „Jugoslavija bez alternative“, takve gluposti bez pokrića mogu nam donijeti nove nevolje – i kod nas i u okruženju.
Ako ne budemo mudri, ako ne budemo suvereno donosili odluke, i ako ponovo „potrčimo pred rudu“, ne piše nam se dobro. Rudnika i rudara je sve manje – a avanturizma sve više.
Sada je vrijeme da se kao mali narod „pravimo mrtvi“ dok ne prođu medvjedi, zmajevi i tigrovi, pa da se tek kada se nebo razvedri – opredijelimo putem referenduma, uz puno poštovanje volje naroda.
Poslije tuče i nevremena, kad se razvedri – najbolje se vidi! Ne treba ići brže od života i pameti, jer nemamo ni jedno ni drugo u rezervi, kao što nemamo ni rezervnu državu.
Zato, sačuvajmo ovo blago – Crnu Goru – od Boga danu!
Prvo kroz pametnu imigracionu politiku, zatim unutarpravoslavno pomirenje, i najzad sveopšti konsenzus svih vjera i partija.
Tada će Crna Gora moći postati ono što je nekada obećavao Zdravko Krivokapić – „Luksemburg na Balkanu“. A zašto da ne? Kada je „pronašao“ Milojka i Jakova, možda ga vrijedi poslušati bar u tome. Uostalom, u Luksemburgu danas živi i radi više desetina hiljada naših ljudi koji mogu potvrditi da ova ideja nije nedostižna i da mogu pomoći u njenoj realizaciji.
Nikad nije kasno za pametne odluke.
Narod kaže: „Požuri – polako“, jer poslije varanja nema kajanja.
