IZ STARORUSKIH MITOVA I LEGENDI
Naš Narod “ slovenski” ima bogatu i neverovatno lepu zaostavštinu predaka koja se, nažalost, ne čita a još manje izučava. Zašto ne postoji interesovanje je verovatno u usvajanju, potpuno pogrešno, zapadnih kulturnih obrazaca u obrazovanju pa i u vaspitanju mladih generacija, koja nama nisu primerena zbog apsolutne različitosti u vrednovanju po svim osnovama. Zašto nama Zapad nameće svoje kulturne, obrazovne i vaspitne obrasce je duboko političko pitanje ali još veće pitanje je: zašto naše “političke elite” sve prihvataju i svode nas na bezglasne robove uništavajući, zapravo ono, šta je najbitnije - našu jedinstvenu samobitnost kao celokupnog slovenskog Roda.
JEDNOROG
Životinja sa telom snežnobelog konja (ponekad – bika), sa jednim dugim, pravim rogom na čelu. U ruskim knjigama „Azbukovnicima“ iz XVI–XVII veka opisuje se kao neustrašiva i nepobediva zver, nalik konju, čija je sva snaga sabrana u njegovom rogu. U srednjovekovnom hrišćanstvu Jednorog je simbol svetosti, čistote, samožrtvovanja i hrabrosti. To snežnobelo stvorenje je i iscelitelj i ratnik; jedan od zaštitnika Rusije i Sveta.
Rogu Jednoroga pripisuju se isceliteljska svojstva – govorilo se da tim rogom tajanstvena zver može da očisti zemlju zaraženu bolešću ili otrovanu zmijskim otrovom. Uverenje u to bilo je toliko snažno da je čak i car Aleksej Mihajlovič, prema svedočanstvu dvorskih knjiga iz 1655. godine, pristajao da za tri takva roga plati 10.000 rubalja u soboljima i „mekoj ruhljadi“ (to jest krznima). Ruski iscelitelji toga vremena bili su ubeđeni da rog Jednoroga pomaže kod svih bolesti, daje onome ko ga poseduje sigurnost u sopstvene snage, dobro zdravlje i dugovečnost, a uz to uništava dejstvo svih otrova.
U ruskim narodnim bajkama Jednorog se naziva Indrik-zver. On može da se kreće pod zemljom i gospodar je podzemnih izvora i vrela.
U „Golubinoj knjizi“ o njemu se govori kao o spasitelju naše Vaseljene i njenih svetova u vreme sveopšte suše – rogom je iskopavao izvore i puštao čistu vodu u sve reke i jezera. „Kuda Indrik-zver prođe – tu izvor zažubori“, ostalo je zapisano u ruskim predanjima.
U bajkama Jednorog ume da govori ljudskim glasom. I bez reči ga razumeju svi – i ljudi, i životinje, i duhovi Prirode. Nijedno tamno biće ne može odoleti njegovoj sili, a pre svega njegovoj božanskoj čistoti. Beli Jednorog je obrazac mudrosti, čiste i oduhovljene lepote, snage Svetlosti.
Indrik-zver je glava i vladar životinjskog carstva, „otac svim zverima“. Lako se kreće i po zemlji i pod zemljom – „kao sunce po podnebesju“, kaže se u starim predanjima. Dostupni su mu svetovi podzemnog carstva (svetovi Tamne Navi), u koje silazi da pomogne potrebitima, i nijedno tamno biće ne može mu stati na put. Kazuje se još da kada se Indrik-zver razigra, čitava Vaseljena „zaljulja se“! Svojim rogom-munjom razbija oblačne gore, a pri njegovom hodu zemlja podrhtava. U predanjima je zapisano da su od udubljenja njegovih čudotvornih kopita nastali na našoj zemlji svi jarci, kotline, padine i kladenci, koji su se potom ispunili vodom. I da upravo Indrik-Jednorog daje početak svim kišnim izvorima i rekama.
„…Pokazao je Ivanuška i Jednoroge. Dremali su u senci rascvetale lipove šume… U grebenu su dostizali dva metra, a Jednorozi su se odlikovali naslućenom snagom reljefno oblikovanim mišićima i podsećali su na bajkovite bele konje. Nešto iznad očiju, gotovo paralelno sa zemljom, rastao je svakom dugačak, prav i tanak rog. Njihove grive i repovi rasipali su se u sitne kovrdže, a spuštene, neobično za albinose crne trepavice bacale su meke senke na ružičaste nozdrve.
Zadivljen čudesnom lepotom, Nuri je jedva došao do daha i, da bi se nekako pribrao, primetio je ni k mestu ni k vremenu da rog baš i nije zgodan – pri ispaši mora da smeta i da se zabada u zemlju. Ivanuška ga je umirio: nema tu problema, Jednorozi se uglavnom hrane cvetovima šipurka i medom, a piju rosu ili mleko sa dvanaestog izvora, prilično dubokog.“
(„Vasilisk“, S. Drugal)
„Koja je zver svim zverima otac?
Indrik-zver – svim zverima je otac.
On hodi pod zemljom,
i ne drže ga kamene gore,
niti brze reke njegove.
Kada izađe iz sire zemlje,
tada traži sebi suparnika,
tog li ljutog lava zver.
Sastao se sa lavom u polju čistome,
i otpočeli su, zveri, da se bore:
jer im je želja carevi biti,
nad svim zverima prvenstvo uzeti.“
(„Golubina knjiga“)
„…Za Aslanom je jurila razigrana povorka najčudnijih stvorenja, tako da se ubrzo gotovo izgubio iz vida. Dvorište se sada prelivalo svim bojama duge: sjajne kestenjaste strane Kentaura, plavi rogovi Jednoroga, blistavo perje ptica, žute čarape i grimizne kapice Gnomova, srebrna odora Deve-breza, prozirno-zelena odora Deve-bukve i jarko zelena odora Deve-listarice.“
(„Hronike Narnije“ K. S. Luis)
Prevela sa ruskog Slađana Lazić
Priredio: Igor Rems
