U drevnom slovenskom predanju postoji jedna noć u godini kada granica između sveta ljudi i sveta bogova postaje tanka kao paučina na jutarnjoj rosi. To je noć Spasovdana, kada se nebeski svod otvara, zvezde silaze bliže Zemlji, a molitve, šapati i želje uzdižu se pravo do najviših sila.
Mnogo pre nego što je hrišćanstvo ovaj praznik prihvatilo kao svoj i povezalo ga sa Vaznesenjem Hristovim, slovenski narod je u ovom danu prepoznavao sveti trenutak nebeskog uzdizanja, dana kada se Perun, gospodar groma i nebeske pravde, uzdiže na svoj ognjeni presto i obnavlja zavet između neba, zemlje i ljudi.
Stari Sloveni verovali su da upravo na Spasovdan nebeska vrata ostaju otvorena do prvih petlova. Tada bogovi čuju svaku reč izgovorenu čistog srca. Ono što čovek pomisli u tišini te noći, što poželi pod zvezdama i što izgovori kraj vatre, dobija snagu da postane stvarnost.
Perun tog dana prolazi nebom u svojim ognjenim kočijama. Njegov mač seva u munjama, a točkovi tutnje kao grmljavina. On blagosilja polja, šume, reke i domove, štiti čestite, a opominje one koji su zaboravili zakon predaka.
Pored Peruna, i Veles, čuvar podzemlja, stoke, bogatstva i drevnog znanja, otvara svoje nevidljive riznice. Veruje se da se u noći Spasovdana mogu sanjati preci, dobiti znaci i odgovori, i razumeti ono što je tokom godine bilo skriveno.
Mokoš, velika majka zemlje i zaštitnica žena, tka sudbinu u kapima rose. Žene su u osvit ovog dana umivale lice rosom sa trava, verujući da donosi zdravlje, lepotu i plodnost. Devojke su plele vence od lekovitog bilja i ostavljale ih na prozorima kako bi prizvale ljubav i blagoslov bogova.
Na Spasovdan se nije radilo teške poslove. Nije se oralo, kopalo niti se remetila zemlja, jer je ona tog dana sveta i budna. Domaćini su palili vatre, kadili domove travama i iznosili hleb, med, mleko i žito kao dar nebeskim silama i dušama predaka.
Obilazila su se polja i njive. Nosile su se grane hrasta, Perunovog svetog drveta, i postavljale na ulaze u domove i ambare kao zaštita od groma, oluje i svakog zla. Deca su bosonoga trčala po rosi kako bi imala snagu i zdravlje tokom cele godine.
Verovanje kaže da se u ponoć nebo nakratko otvori. Ko tada pogleda u zvezde i poželi želju iskrenog srca, bogovi će ga čuti. Ko se seti svojih predaka, osetiće njihovo prisustvo. Ko se pomiri sa bližnjima, dobiće blagoslov mira i zaštite.
U mnogim krajevima pravile su se spasovdanske litije, koje su u svojoj najdubljoj suštini nasledile drevne ophode oko sela i polja. Narod je obilazio granice naselja, moleći nebeske sile da sačuvaju useve, stoku i domove od nevremena, bolesti i nesreće.
Hrišćanstvo je kasnije preuzelo ovaj drevni praznik i povezalo ga sa Vaznesenjem Hristovim, ali je u narodu ostalo živo sećanje na mnogo starije korene. Zato su brojni običaji preživeli do danas: nerad na taj dan, poštovanje neba i groma, umivanje rosom, obilazak polja i molitva za zaštitu i blagostanje.
Spasovdan je tako ostao most između stare vere i novog vremena. Dan kada se nebeske sile približavaju Zemlji. Dan kada Perun podiže svoj mač nad svetom, Veles otkriva tajne, Mokoš blagosilja plodnost, a duše predaka tiho stoje uz svoje potomke.
Noćas, kada se zvezde zapale nad našim domovima, setimo se da su naši preci gledali u isto nebo. Verovali su da u ovom svetom času nebesa slušaju, zemlja pamti, a bogovi koračaju među ljudima.
Ako večeras osetiš neobičan mir, ako vetar donese šapat iz davnina, ako zvezde zasijaju jače nego inače, znaj da je to drevni Spasovdan.
Noć kada se nebo otvara.
Noć kada bogovi slušaju.
Noć kada se čovek seća ko je, odakle dolazi i kome pripada.
Autor : Branko Belanov
Za objavu priredio: Igor Rems
