Snaga Rusije ruši tuđe iluzije: Zapad je zaboravio koga izaziva

PIŠE: Mićo Lutovac

Eto nam Evrope kakvu su nam godinama objašnjavali. Bogata, uređena, energetski sigurna, nezavisna, demokratska i, valjda, dovoljno moćna da odlučuje o svemu. A onda dođe rat, dođu sankcije, zatvore se jedna vrata prema ruskom energentu, otvore druga prema američkom i svjetskom tržištu – i stigne račun.

I nije mali.

Evrostat je juče objavio da su u julu cijene goriva i maziva za lični prevoz u Evropskoj uniji bile 16,9 odsto više nego u julu prošle godine. U 25 od 27 država članica gorivo je poskupjelo na godišnjem nivou. U Rumuniji 24,2 odsto, u Njemačkoj i Litvaniji po 22,9, u Bugarskoj 22,2 odsto. Dizel je samo u julu poskupio 4,3 odsto, a benzin 4,7 odsto.

I onda se čovjek pita - ko će ovo sve da plati?

Platiće građanin. Kao i uvijek.

Platiće kroz gorivo, hranu, prevoz, proizvodnju, račune i sve što se sipa u rezervoar ili prevozi kamionom.

A rat traje.

I tu više nije potrebna ni velika politika ni diploma iz geopolitike da bi se shvatilo ono što je odavno očigledno: ovaj rat nema vojno rješenje koje će Evropi donijeti mir, a Ukrajini vratiti godine koje su joj pojeli rovovi.

Što prije (Volodimir) Zelenski, njegovi zapadni pokrovitelji i svi oni koji su godinama ohrabrivali Kijev da nastavi borbu shvate da je vrijeme za ozbiljan kompromis, to će manje ljudi izginuti.

Jer rat se ne dobija televizijskim saopštenjima.

Ne dobija se ni novcem iz Vašingtona i Brisela.

A najmanje se dobija tako što će Ukrajina do posljednjeg čovjeka dokazivati Zapadu da je spremna da se bori.

Niko normalan ne treba da želi ukrajinsku kapitulaciju kao poniženje ukrajinskog naroda. Ali mora se postaviti pitanje koliko još ljudi treba da pogine da bi političari konačno shvatili da je mir bolji od još jedne ofanzive, još jednog paketa oružja i još jedne mobilizacije.

Rusija je daleko veća vojna sila od Ukrajine. To je činjenica koju ne mijenja količina zapadnog oružja. Moskva kontroliše značajan dio ukrajinske teritorije, a rusko rukovodstvo i dalje insistira da se rješenje mora zasnivati na „realnostima na terenu“. Upravo je to juče ponovo potvrdio ruski zamjenik ministra spoljnih poslova Sergej Rjabkov, uz poruku da je Moskva spremna da razmatra nove predloge ako odražavaju te realnosti.

Pa dobro, ljudi, ako već postoji prostor za razgovor – razgovarajte!

Šta je sporno u tome?

Da li će nečija čast biti manja ako se spasi sto hiljada života?

Hoće li Ukrajina biti manje Ukrajina ako njeni ljudi prestanu da ginu?

Hoće li Evropa biti manje Evropa ako prestane da šalje oružje i počne da šalje diplomate?

Tramp je shvatio ono što Evropa još neće
Možemo voleti ili ne voljeti Donalda Trampa, ali jednu stvar mu niko ne može oduzeti - razumije da se velike sile ne mogu ignorisati.

Tramp je pokušavao da otvori direktan kanal sa  Vladimirom Putinom i da rat vrati za pregovarački sto. Njihovi razgovori nijesu doveli do konačnog sporazuma, a diplomatski proces je tokom 2026. ponovo zapao u zastoj. Ipak, činjenica da Vašington i Moskva i dalje traže način da razgovaraju mnogo je razumnija od politike u kojoj se Rusija pokušava poraziti bez jasnog odgovora šta poslije tog „poraza“.

Jer šta ako se ta politika nastavi?

Šta ako Rusija, umjesto da bude oslabljena, postane još jača?

Šta ako se granice ruskog uticaja znatno prošire, što je veroma realno?

Šta ako se zemlje koje su danas između Moskve i Zapada trajno okrenu Rusiji?

To nije teorija za kafanskim stolom. To je ozbiljan geopolitički rizik.

Kad jednu veliku silu godinama pritiskate, okružujete, sankcionišete i vojno pomažete njenom protivniku, ne možete se iznenaditi ako ona počne da razmišlja kako da svoju bezbjednosnu zonu pomjeri što dalje od svojih granica.

Evropa je umorna, ali još nema hrabrosti da to kaže
Pogledajte samo cijene.

Julska statistika Evrostata nije ruska propaganda. Nije je objavio Kremlj. Objavio ju je Evrostat.

Gorivo je skuplje.

Energija je skuplja.

Evropska inflacija je u julu porasla na 2,9 odsto, dok je inflacija u cijeloj EU dostigla 3,0 odsto. Energija je bila jedan od pozitivnih doprinosa rastu cijena.

A Evropa i dalje traži način da istovremeno finansira Ukrajinu, naoružava je, održava sopstvenu ekonomiju i zamjenjuje ruske energente.

Koliko to može trajati?

I još važnije – koliko to košta evropskog radnika?

Ukrajina ima pravo da brani svoju zemlju. Rusija je započela invaziju i to je činjenica. Ali iz činjenice da Ukrajina ima pravo na odbranu ne proizlazi da Zapad ima obavezu da rat finansira bez kraja.

U nekom trenutku mora se reći - Dosta. Sjedite za sto.

Velika pobjeda bi bila da više niko ne gine
Moskva iz ovog rata izaći sa, izvjesno većom teritorijom.

Svakako će Ukrajina morati da prihvati bolne teritorijalne ustupke.

Izvjesno će se mapa regiona promijeniti.

Možda će Zapad morati da prizna da njegova strategija nije proizvela rezultat koji je očekivao.

Ali najveća pobjeda bila bi nešto mnogo jednostavnije - da prestanu da ginu Ukrajinci i Rusi.

Da se djeca vrate u škole.

Da se porodice vrate svojim kućama.

Da se obnove gradovi.

Da se novac umjesto za rakete troši na bolnice, puteve i fabrike.

Da Evropa ponovo može normalno da kupuje energente i trguje.

Da Rusija i Ukrajina jednog dana ponovo razgovaraju kao susjedi.

I da oni koji su ovaj rat pretvorili u geopolitički šahovski meč konačno shvate da figure na tabli nijesu figure.

To su ljudi.

Zato bi bilo dobro da svi oni koji danas odlučuju o sudbini Ukrajine, od Kijeva do Vašingtona i Brisela, pokažu malo više hrabrosti za mir nego što su pokazivali za rat.

Jer ako se nastavi istim putem, Evropa će i dalje plaćati.

Ukrajina će i dalje ginuti.

Rusija će i dalje udarati.

A političari će i dalje davati saopštenja.

I možda će jednoga dana neko shvatiti da je najveća pobjeda Moskve, Kijeva, Evrope i cijelog čovječanstva upravo ona u kojoj nema pobijeđenih majki, nema siročadi i nema novih grobalja.

To je mir koji još nije izgubljen.

Ali prozor za njega, očigledno, nije beskonačan.

Uzgred, na Balkanu ništa nije završeno....