Kada je Beograd postao evropski grad: Velika priča o 1717. godini

Nakon slamanja Turaka kod Petrovaradina, princ Eugen Savojski nastavio je svoj pobednički niz oslobođenjem Beograda od Turaka 17. avgusta 1717. godine. U opsadi koja je trajala oko mesec dana, prelomni momenat dogodio se dan ranije, kada su Eugenove trupe, negde u okolini današnje Višnjičke banje, iskoristile jutarnju maglu da iznenade i razbiju pojačanja velikog vezira Hadži-Halil paše, upućena da spasu beogradski garnizon.

Brojke ove bitke zaista su impozantne: oko 70.000 Eugenovih vojnika potuklo je 210.000 Turaka, krimskih Tatara i Šiptara. Austrijsku vojsku su, pored Austrijanaca, činili Nemci iz Frankonije, Bavarske i Švabije, Mađari (pre svega njihovi husari), Srbi (koji su imali ključnu ulogu u slamanju vezirovih pojačanja), Hrvati, Italijani, Česi i Švajcarci.

Nakon pobede ove panevropske vojske, 1718. zaključen je mirovni sporazum u Požarevcu (nem. Friede von Passarowitz), kojim su Beograd i centralna Srbija postali deo Habzburške carevine. Usledilo je 20 srećnih godina modernizacije i evropeizacije Beograda, upropašćenog vekovima brutalne turske okupacije.

Beograd tada postaje ogromno gradilište, u čemu je glavnu ulogu imao švajcarski general i arhitekta Nikola Doksat de Morez, pod čijim nadzorom stara kalemegdanska tvrđava uglavnom nestaje, a na njeno mesto dolaze veliki bastioni, bastionske trase, raveline, reduti, kuvrfasi*i tenalji* od cigala pečenih na obalama Save. De Morez tako Beograđanima ostavlja novu, baroknu kalemegdanskutvrđavu u nasleđe, a njegovo posebno impoznatno delo je čuveni Rimski bunar (koji bi prikladnije bilo zvati De Morezovim bunarom ili možda čak Švajcarskim bunarom).

Sve arhitektonske inovacije nisu bile vojnog karaktera, naprotiv. De Morez je podelio Beograd u četiri zone, sa geometrijski pravilnim urbanističkim prostiranjem ulica, što do danas krasi npr. Gornji Dorćol. Orijentalna varoš, sa svojim krivim prljavim uličicama i ružnjikavim turskim kućama ustupila je mesto novim ravnim ulicama, velikim trgovima, te kasarnama i palatama baroknog stila. Mnogobrojne džamije koje je turski okupator nametnuo Beogradu zamenjene su franjevačkim, kapucinskim i jezuitskim crkvama i bolnicama (u ono vreme, Beograd je imao dosta više katolika nego danas, iako je još i tada pravoslavlje bila većinska veroispovest Beograđana).

Otvorivši svoje novo lice ka ostatku Evrope preko Dunava, tadašnji Beograd po prvi put postaje i grad dobrog provoda. U kafanama "Kod crvenog vola", "Kod pet ševa", "Kod tri zeca", "Kod divljeg čoveka" i nešto otmenijem "Crnom orlu", trošili su se akovi i akovi vina, piva i rakije, a dosta se i kockalo. Najviše se igrao "faro" ili "faraon", stara igra kartama koja će stotinak godina kasnije postati popularna i na Divljem Zapadu.

Sve ovo, zajedno sa perspektivama lake zarade na brojnim gradilištima Beograda, privlačilo je ljude iz cele Evrope u našu prestonicu (zabeleženo je da je u Beogradu tada bilo čak i Engleza, pored tradicionalno prisutnih Nemaca, Mađara i Srba). Treba doduše pomenuti i da je, za razliku od ove vedre slike na ušću Save u Dunav, situacija u unutrašnjosti oslobođene Srbije bila dosta teža, usled efikasnijeg poreskog sistema habzburških vlasti, na šta lokalno seljaštvo nije naviklo, pa su čak zabeleženi i slučajevi bežanja na tursku teritoriju kako bi se plaćanje nameta izbeglo.

Bilo kako bilo, osim evropskih imigranata, Beograd tada dobija i brojne barokne vrtove i fontane, a sujeverje seljana u unutrašnjosti habzburške Srbije zaintrigiralo je naučnike i pustolove čitave Evrope kada je austrijska vojno-medicinska komisija izvestila o "vampirima" u selima oko Beograda, omogućivši tako da reč "vampir" postane jedina univerzalna srpska reč. 

Ali ovaj dinamični barokni Beograd neće dugo potrajati. Austrijanci gube sledeći rat protiv Turaka i Beograd 1739. ponovo biva na silu gurnut u azijsku čamotinju turske okupacije. Osmanlije u svom besu i varvarstvu jednostavno ruše sva ova zdanja u prah i pepeo, tako da se danas o njima zna samo iz vekovima starih spisa, dnevnika, izveštaja i mapa.

Eugen Savojski (nem. Eugen von Savoyen; Pariz, 18. oktobar1663 — Beč, 21. april 1736) je bio knez, austrijski vojskovođa i državnik. Smatran je najvećim vojskovođom svog vremena. Potomak je kneževa od Karinjana, inače sporedne linije dinastije Savoja. Ovaj čovek, koji je bio stranac u Habzburškoj monarhiji, zaista je voleo svoju drugu otadžbinu, a voleo je i carski dom. Poreklom Italijan, po odgoju Francuz, postao je jedna od najistaknutijih osoba u Austriji, ratujući pod devizom „Austrija iznad svega”. Odbačen od Luja XIV zbog svog izgleda, sa osamnaest godina je stupio u carsku vojsku, veoma brzo napredovao u službi i izvojevao niz veoma značajnih pobeda za Habsburšku monarhiju tokom blistave pedesetdvogodišnje vojničke karijere, predvodeći carsku vojsku u ratnim metežima krajem XVII i početkom XVIII veka kada se Evropa odbranila od Turaka, raspadala se carstva i nastajali zameci velikih nacionalnih država u srednjoj i zapadnoj Evropi.

* Reč kuvrfas (od francuskog couvre-face, što znači „zaštita lica/prednje strane“) je staro utvrđenski (fortifikacijski) pojam koji označava nizak zemljani ili bedemski naboj ispred glavnog bedema ili bastiona. Njegova uloga je bila da štiti prednju stranu utvrđenja od direktne neprijateljske artiljerijske vatre.

* Reč tenalja (od francuskog tenaille, odnosno latinskog tenaculum) u osnovi znači klešta. 
U širem i stručnom smislu, ovaj pojam ima i druga značenja kada su u pitanju vojna utvrđenja
Malo spoljašnje vojno utvrđenje koje ima oblik klešta.
Služi za zaštitu drugih delova odbrambenog sistema (kao što je ravelin) kod starih stalnih utvrđenja.
Tenaljna trasa predstavlja liniju utvrđenja ili bedema koja je sagrađena u obliku izlomljenih linija (sa upadnim i ispadnim uglovima) poput klešta. 

Izvor: Sajt "Evropska riznica"

 Priredio: Igor Rems