PRIREDIO: Igor Rems
Da li su Srbi u Lužicama, znači na prostoru na kojem su preostali, posle svih vekova, odnosno milenijuma strašnog genocida, iseljavanja, proganjanja, ubijanja, razapinjanja na krst… Narod koji je tu oduvek živeo ili su ipak, u određenom vremenskom periodu, naselili područje današnje Republike Nemačke pa sve do Severnog mora, gde se u nekim knjigama nalazi podatak da se Amsterdam nazivao Svetograd, i dalje izazov za naučnu javnost.
Nemačka Vikipedija govori da su Lužički Srbi ( Sorben, kako oni nazivaju Srbe) naseli te delove Nemačke 631/2 godine posle Hrista!? Ali materijalni dokazi koji su pronađeni potvrđuju činjenicu da su oni tu živeli mnogo ranije čak i nekoliko hiljada godina pre Hrista.
Za trenutak ostavimo raznorazne teorije o postanku naših prapra predaka i naseljavanjima koja su se događala na tim ogromnim prostranstvima i u tako dugo vremenskom periodu.
Nama je možda najpoznatiji Lužički Srbin Pavle Jurišić Šturm koji se slavom ovenčao u srbskoj vojsci ali su nemački Srbi dali i velike pisce,pesnike, filozofe…pa sve do sportista.
Jedan od njih je i Handrij Zejler.
Handrij Zejler (Budišin, Nemačka, 1. februar 1804 - Loza, 15. oktobar 1872), veliki lužičkosrpski pisac, pesnik i luteranski svešteni (pastor), jedan od osnivača kulturno-naučnog društva - Maćica serbska.
Njegova pesma:
Trajanje Srpstva
Srpstvo živeti mora, čvrsto stajati,
i zastava srpska visoko lepršati,
sve dok bude bor do bora
bacao senke preko lužičkih gora,
sve dok strmo stenje, kao kameni štit,
stršilo bude visoko u zenit,
a Špreva tokom srebrnim
tiho pevuša Srbima svim...
živeti Srpstvo mora, čvrsto stajati
i njegove grane uvek cvetati,
sve dok bude sunca i meseca
i pod njima naša Lužica,
dokle oblak kišni blagodetno zaliva
bogate, plodove naših, polja i njiva,
sve dok zelenilo pokriva brda rodne grude
i na njima bar jedan cvetak bude...
Živeti mora Srpstvo, čvrsto stajati
sve dok srpsko dete uspavljuje mati
pognuta nad kolevkom malenom,
uspavljujući ga presmom sananom,
sve dok svaka misao srpskog duha
ne bude bila izvan svakog ruha,
da bi jezikom svojim uvek mogla ponavljati:
- to naše Srpstvo opstati mora…
(1842)
Preveo s lužičkosrpskog: M. M. Parunac
Izvornik: (Poezija Lužičkih Srba/Predrag Piper, 2002)
(Nastaviće se)
