Istorijski osvrt na jednu zloupotrebljenu reč
Piše: Mišo Vujović
Danas u Crnoj Gori, pojedini zagovornici „patriotskog fronta“ sebe nazivaju komitama, mahom ne znajući ni šta su komite bile, ni gde su nastale, ni po čemu su zaista upamćene. Ta šizofrena samoprojekcija pod crvenim barjacima nema nikakve veze sa izvornim značenjem reči, već sa projekcijom straha od istine i kompleksom istorijskog gubitnika.
Pravi komiti nastaju u krajevima pod turskom vlašću — u Staroj Srbiji i Makedoniji — kao srpske gerilske formacije, samonikli borci protiv Otomanske imperije i arnautskih bandi. To su bili ljudi koji su, u odsustvu države, branili goli život naroda, hramove, devojke i žetvu. Vojvoda Vuk, Vojin Popović, Gligor Sokolov, Stanko Pinišić — to su bili komiti. Sa zakletvom, moralom i ciljem: oslobođenje i ujedinjenje.
A šta su bili takozvani crnogorski komiti posle 1918?
To je bila šarolika skupina odmetnika, pljačkaša, propalih dinastičkih činovnika i lokalnih moćnika koji su u ime kralja Nikole odlučili da „brane Crnu Goru“ — ali ne od tuđina, već od Srba. Međusobno. Od bratstva do bratstva, od kapije do ambara.
Vojvoda Vido Đurović, pravi i priznati komita iz Prekobrđa, otvoreno je rekao:
„Ti novi komiti bili su razbojnici. Narod od njih nije imao mira. Otimali su hranu, devojke, stoku… Ponekad bi pripucali na austrougarsku patrolu — ali retko. Pre su pljačkali selo nego što su branili slobodu.“
I zaista, njihov „heroj“ bio je Petar Zvicer — čovek koji je vladao zulumom, palio ambare, batinao i ucenjivao sopstvene komšije. Ubijen je ne od „terora Srbije“, već od najbližih — iz nužde i osvete.
Ironija je što su čak i ti komiti-pobunjenici bili Srbi. Nisu sebe zvali Crnogorcima u etničkom smislu, već najčistijim Srbima, za razliku od „Srbijanaca“ koje su gledali kao politički ili kulturološki drugačije. To je bio dinastički sukob, ne etnički.
Ljudi koji danas nose majice sa komitskim natpisom i crvenim barjakom, podržavaju NATO, progone Crkvu, pale trobojke i pljuju na Srbe, nemaju ništa zajedničko sa komitima — ni po moralu, ni po idealu, ni po žrtvi.
Pravi komita je bio borba.
Ovo danas je performans.
Pravi komita je ginuo za slobodu.
Ovo danas živi od tuđe donacije.
Pravi komita je poštovao ikonu, brata, kuću i amanet.
Ovo danas poštuje Tviter nalog, kameru i ambasadu.
Nakon ujedinjenja u Kraljevinu SHS 1918, došlo je do sukoba, ali ne između „Srba i Crnogoraca“, već među Crnogorcima — Srbima, iz podele oko dinastije. Da li Karađorđević ili Petrović? Da li integracija ili nezavisnost male dvorske države? To je bio suštinski okvir sukoba.
Danas se taj konflikt lažno prikazuje kao „okupacija“, a tadašnja pobuna romantizovana kao „oslobodilački pokret“. Istina je jednostavnija: radi se o manipulaciji mrtvima da bi živi preživeli svoju bezvrednost.
Komita nije onaj ko viče.
Komita je onaj ko ćuti i puca kada mora.
A ne kada mu mediji daju termin.
Crna Gora će biti slobodna onda kada se otrgne od lažnih komita, lažnih patriota i pravih profitera.
Do tada — ostaje taoc sopstvenih falsifikovanih korena.
(IN4S)
