HIR RHODUS, HIC SALTA: Staroslovenski mitovi i legende (5) - Kada se sudbina otme kontroli - Prove, Jaguna i nastanak Baba Jage

Prova, čuvar točka

Praotac bogova, Rod, bio je ljut na sebe! Kako ga je hirovita Lada mogla tako lako da nadmudri? Ona sigurno nije došla kod njega da traži njegovu dugu belu bradu! Njen cilj je bio drugačiji: želela je da preokrene sudbinu nesrećne Zornice ( Zornjače) koju je on pre nekog vremena pretvorio u zvezdu.

Uspela je, čudovište, makar i samo na jedan deo vremena, kada su mesec i sunce istovremeno na nebu. Tada Zornica može da sretne Boga noći, Dija, i da se odmori u njegovom naručju. „Ovako neće dalje! Ne želim da imam ikog ovde da mi se petlja i radi šta god hoće!“, rekao je Rod strogo. I glasno. Tako da ga svi u sunčanoj palati Jasun mogu čuti. Ali osim malog deteta Koleda, koji je visio oko njegovih nogu, u Jasunu nije bilo nikoga. A imao je sa sobom samo unuka jer ga je Vesna tamo dovela. Više bi volela da ga ima sa sobom, na Zemlji, gde je rasipala bele tratinčice po livadama, ali Lada ju je molila da dete na trenutak odvede kod dede: „Možda će ga mališan razveseliti. Otkako je Rod stvorio Točak sudbine, postao je mrzovoljan starac.“ „Točak sudbine?“ pitala se Vesna. „A šta je to?“ „Smešna je stvar sa njegovom belom kosom. Uvija se s jedne na drugu stranu i određuje sudbinu ljudi. Ko, s kim, gde i koliko će živeti.“ objašnjava joj Lada. 

“Možeš li da zamisliš koliko je Rod izbirljiv oko tog točka? Čuva ga i polira krajem svog ogrtača, ne želi nikome da ga da. Ali mi ga je na trenutak poverio.“ „Misliš li da bi se Koledu dopala takva igračka?“ zamišljeno je upitala Vesna? „Šta ja znam? Možda.”odgovarila je Lada. I zaista je bila u pravu. Koledu se jako dopala okrugla bela čudotvorina, ispletena od dedine kose. Zgrabio ju je svojim sićušnim rukama, pokušavajući da je privuče k sebi. Ali bio je samo sićušno dete, nije mogao da je kontroliše. Rod se ipak toga uplašio. Jednog dana će Koledo prerasti pelene.

Onda će drugačije okretati točak! Kad bi mu bilo po ocu, zatresao bi celu Zemlju. A kad bi mu bilo po dedi, onda bi ceo univerzum. Zato je Rod mislio da točku treba čuvar. Odlomio je komadić svog malog nokta i od njega napravio novog boga. Dao mu je ime Prove. Bio je lep kao i ostali bogovi. Međutim, imao je jednu manu. Rod se često dosađivao u starosti – tako je bilo i sa Proveom, od prvog trenutka kada je otvorio oči. „Šta da radim, oče?“ upitao je i dugo zevao.

„Čuvaj točak sudbine, ne dozvoli nikome ko nije pozvan da ga pokrene. Samo ti. Kada se neko rodi, okrećeš ga levo. Godinu dana kasnije, desno, pa opet levo, opet desno, a kada ta osoba umre, zaustavljaš točak.“ „Je li to sve?“ dosadno pita Prove. „Ako ti ne smeta, mogu te učiniti i bogom pravde i istine.“

„Možeš“, složio se Prove. Okrenuo se na drugu stranu, zatvorio oči i ponovo zaspao. Kakav san. Hrkao je. Toliko glasno da su mu uši zujale. Kaže se da je to razlog zašto istina i pravda često spavaju - baš kao i Prove. Bude se samo kada otvore oči.

Šta treba da znate: Božanska suština - Rod i Prove su uvek „stvarali“ život od sebe sama. Na primer, Rod je stvorio Ladu od svoje kose, Prove od svog nokta. Svarog je, s druge strane, koristio svoj dah, ili bolje rečeno Reč, koju je udisao u uši statua, modelovanih od varnica, da ih oživi. U slučaju Svaroga, to je slovenski ekvivalent biblijskog: u početku beše Reč.

ĆERKA ZEMLJE, JAGUNJA (Jaguna)

Jednom je bog Prove zadremao tokom ručka u bašti solarne palate i prestao da čuva točak sudbine. Dunuo je vetar i točak se zavrteo. Snažno i brzo. U istom trenutku, na Zemlji se rodila devojčica po imenu Jagunja. Niko nije znao kakva je čudna sudbina čeka i da će lepa Jagunja jednog dana postati Baba Jaga.

Živela je sa roditeljima na omiljenom proplanku boginje proleća, Vesne, gde su rasli crveni makovi, plavi kukureci, žuti maslačci, beli ranunkulusi i nežne ljubičice. Ruže penjačice krile su malu drvenu kućicu iz koje se često čulo Jagunjino prelepo pevanje. Možda je zato Vesna primetila devojčicu i godinama odlazila na proplanak da ga sluša. Jednog dana, njen brat Veles je došao tamo sa njom.

Jaguna je upravo slavila svoj šesnaesti rođendan. Sedela je na pragu vrata, pevajući i posmatrajući mladog boga sa dva roga koja su virila ispod njegovog šešira. Kada ju je Veles video, zaljubio se u nju, sve do rogova u svojim loknama. Odlučio je da je odvede u sunčanu palatu i oženi je.

„Nemoj to da radiš“, upozorila ga je Vesna. Ali nije imao izbora. Odveo je Jagunu u Jasun i rekao praocu bogova: „Njeno pevanje je tako lepo da se nijedna druga muzika ne može porediti sa njim. Poslušaj ga, i ako se slažeš da sam u pravu, podari Jaguni besmrtnost da bih je mogao oženiti.“ Rod se namrštio. Setio se božanskog harfiste Bojana, koga je stvorio Svarog. Nemoguće je da bilo šta nadmaši zvuk njegove harfe! „Održaćemo takmičenje“, rekao je. „Ako Jaguna pobedi, može ostati ovde, ako ne, vratiće se odakle je došla.“ Odmah je dao naređenje da počne muzičko takmičenje. Jaguna je otvorila usta – i pevala tako lepo da je čak i božanski harfist prestao da svira. Rod je priznao da je izgubio opkladu i obećao je Velesu da može uzeti devojku za ženu.

Počele su pripreme za venčanje. Sve bi bilo u redu da se rogati demon Kaščej, pretvoren u malu crnu patku, nije motao unaokolo. Ušunjao se u sobu u kojoj je Rod spavao:

„Isprobaj Velesovu ljubav“, šapnuo mu je. „Pretvori Jagunu u nešto odvratno.“ „Onda je dovedi na venčanje.“ Rod ga je poslušao i pretvorio Jagunu u odvratnu, pogrbljenu staricu sa proređenom kosom, trulim zubima i bradavicom na nosu. Tako ju je ujutru doveo u venčanici. „Evo tvoje mlade dame“, rekao je Velesu. Sa glave mlade skinuo je veo - ona gleda, oči su joj širom otvorene tako da joj trepavice dodiruju uglove očiju: „To... To... To je ko... oh... au!“ zakrkljao je. „To sam ja! Ja...“ odgovorilo je odvratno stvorenje. U tom trenutku je ugledala svoj lik u ogledalu koje je visilo preko puta. Stisnula je usta. „Ja... Ja... Gu... ga...“ „Ja ga.“ uzviknuo je Veles.

“To nije moja Jaguna, već neka starica, Baba Jaga. Ne želim je za ženu.“ Starica je uperila u njega oči pune suza. A pošto su bile plave kao kukurek on je odmah prepoznao čije su oči! Ali bilo je prekasno. Baba Jaga se okrenula na peti i pobegla. Nije želela ništa više nego da brzo stigne do svoje kolibe. Ali i ona se promenila.

Više to nije bila uredna mala drvena kućica sa plavim zavesama i muškatlama na prozorskoj dasci, već bedna koliba koja se ljuljala s jedne na drugu stranu. Proplanak je bio prekriven visokim trnjem i gustim čičkom. Baba Jaga je zatvorila vrata za sobom i sakrila se u kolibu. Kažu da u vedrim noćima, kada joj Zora namigne sa neba, ona sedi na pragu i peva. To je sve što je ostalo od njenog nekadašnjeg oblika: njeno lepo pevanje. Negde u daljini, nesrećni Veles je stiže. On žuri na proplanak obrasao trnjem. Ali pre nego što se probije kroz gusti čičak, Baba Jaga se sakrila u kolibu i zatvorila vrata za sobom. Tako će biti dok je Rod ne vrati lepotu.

Šta treba da znate: Velesovi rogovi – Veles je bog žetve i stoke, simbolizovan rogovima na glavi. Prema legendi, to je zapravo bila vrsta šlema koji skidao dok je spavao. U njima je imao skrivenu moć, kojom je kontrolisao proces žetve od setve do žetve. Ako bi mu neko ukrao šlem, na zemlji bi došlo do neuspeha useva.

Autor: Zuzana Kuglerova

 Preveo sa slovačkog i priredio: Igor Rems