-800x400-rez.jpg)
PIŠE: Igor Rems
Kao uvod ovom prenošenju već napisanog (ko hoće može da nastavi da čita jer je dole naveden izvor), jeste to da "Barski portal" ima jednu lepu osobinu da ne opstruira pisanje komentara čitalaca na različite teme. Čak sam jednom prilikom u razgovoru sa Uredništvom ovog medija potencirao da se objavljuju svi komentari bez obzira da li nam se dopadaju ili ne, samo ako ne prelaze granice pristojnosti.
U tim komentarima koje najčešće pišu “bezimeni” a potpisuju se raznoraznim imenima, daje se mogućnost da jedna osoba može da se javlja pod različitim imenima, zapazio sam i mnogobrojne pismene ( u poz. smislu) komentare naročito na polju Istorije.
Uz korišćenje literature mea parvitas ću neke pojmove označiti samo kao "primedba autora".
Naročito moj osvrt i akcenat će biti na Lužičke Srbe.
...............
Antički pisac Strabon (63. pre Hrista – 23) veli da su Sabini „autohtoni stanovnici Italije“, odnosno najstarije tamošnje domorodačko stanovništvo. Francuzi, krajem 18. veka pišući o antičkim Srbima u Sveukupnom rečniku istorije i geografije, tvrde da su Pelazgi, ili Pelasti (Belasti, prim. autora, Grci su se doselili na Helm negde oko 1800 godina pre Hrista. U literaturi koju sam koristio naišao sam do razmimoilaženja u mišljenju odakle se ovaj izuzetan i veoma ratoboran narod, niskog rasta, doselilo. Jedni autotri smatraju iz Male Azije, drugi iz gornjeg toka reke Nil. Grci su sve preuzeli od domorodačkog stanovništv kojeg su zatekli: državno uređenje, poljoprivredu, arhitekturu i naročito pomorstvo gde su ubrzo postali vrlo spretni moreplovci i to ostali do dana danšnjeg. Iz tog vremena potiče i reč talasokratija ( θαλασσοκρατια) što znači prevlast ili vladavina nad morem. Ova reč je dvosložna i veoma interesantna jer je čine reči talas i kratija. Mi dobro znamo šta znači reč Talas i kojeg je porekla), bili prvobitni stanovnici Grčke i Italije: Trojanci su bili Pelazgi, isto kao i Sabini, što će reći da se smatraju precima drevnih Srba, onda zvanih Tračani i Iliri.
Ruski sovjetski istoričar Nikolaj Aleksandrovič Maškin (1900-1950) piše u Istoriji starog Rima, Beograd 1950, da se u pričama o prvom rimskom kralju Romulu „često spominju Sabinjani“. Ubrzo posle osnivanja grada (oko 750. godine pre Hrista ), Rimljani, koji nisu imali dovoljno žena, pozvali su na igre susedne Sabinjane. Za vreme praznika oni su oteli njihove kćeri. Rasrđeni Sabinjani krenu u rat na Rimljane, ali ih kćeri-zarobljenice izmire sa svojim muževima. Posle toga se dve države – rimska i sabinska – ujedinjuju, i Romul vlada zajedno sa sabinskim kraljem Titom Tacijem sve do smrti ovog poslednjeg“. Romulov naslednik bio je Sabinjanin Numa Pompilije, a ime poslednjeg rimskog kralja Tarkvinija i imena njegovih srodnika dovode se u vezu sa vladavinom Etruraca tokom 6. veka. (Maškinova priča obrađena je u filmu „Otmica Sabinjanki“, odnosno otmica Srbkinja).
U hrvatskoj Enciklopediji Jugoslavije nema Etruraca. Vojna enciklopedija smešta etrursku državu (od 8. do 1. veka pre Hrista) severno od Rima, između reka Tibar i Arno i Tirenskog mora, koje je po Etrurcima (latinski: Etrisci ili Tusci) dobilo ime.
Helanik iz Mitilene (5. vek pre Hrista) tvrdi da su Tirseni, odnosno Etrurci, odnosno Raseni, u stvari Pelasti ( Belasti). Na taj zaključak nailazimo i u Plutarhovoj Biografiji o Romulu. Prof. dr Radivoje Pešić veli da su Pelasti „imali svoje pismo, kao što su ga imali i Veneti, što je u nauci dokumentovano“. I veli da su Etrurci sebe zvali Rasi, Raši, Raseni, Rašani te da je reč Ras dardanskog (sarbanskog, srbskog) porekla.
Da nazivi Etrurci i Etrurija nisu ozbiljno utemeljeni kazuje i činjenica da te reči nemaju „nikakve tragove ni u toponimima, hidronimima ili antroponimima, a Ras, Raši, Raseni postoje i u toponimima i u hidronimima i u antroponimima na jednom velikom prostranstvu od Gibraltarskog moreuza do Eufrata. Susrećemo je kao Ras, Rasina, Rassina, Raška, Resen, Resnica, Raša“, ali i bezbroj sličnih.
Baveći se i izvesnim etnološkim kategorijama, francuski istoričar Fistel de Kulanž (1830-1889.) najveći deo svojih zaključaka u svojoj studiji o pravu u državama staroga veka (1864.), izveo je iz nekih pojava karakterističnih za život i običaje Jelina i Latina, Sabinjana i Etruraca s Apenina i Arijaca s Istoka, u ovom poslednjem slučaju pozivajući se na Manuove zakone i himne iz Veda i ističući da „knjiga Zakona Manuovih govori o bogopoštovanju umrlih kao najstarijem, koje su ljudi ikad imali“.
Ne upuštajući se u raspravu o stavovima da su „Srbi narod koji je stvorio Vede“, te da „po svome filozofskom sistemu, mitološkom, kao i drugim motivima, naša (srbska) narodna pesma silazi u najdublju vedsku prošlost“, ovde će se ipak konstatovati da Sabinjani i Etrurci jesu Srbi, isto kao i indijski Arijevci, a Latini (Rimljani), kao novodošli u zemlju zvanu danas Italija ( negde sam pročitao mislim kod Jovana Deretića, gde on kaže da su Latini u predelu Lacija živeli kao autohtoni narod-tuzmeci, tako je nazivao male autohtone narode, u doba dolaska Eneja, sina Prijamovog, posle pada Troje) i porobljavanja mnogobrojnijih srbskih starinaca postepeno su preuzimali ne samo najveći broj njihovih kultova, pre svih kult porodice, kult ognjišta, kult braka, kult svojine, kult umrlih, već su i svoju društvenu organizaciju prilagodili stanju u zatečenom stanovništvu; na svemu tome oni su temeljili svoju buduću civilizaciju i svoje navodno prvenstvo na osvojenoj teritoriji; po istom kalupu – dešavalo se to i sa Grcima, u Grčkoj.
Ako istorijska nauka kaže da je rimska civilizacija dominirala zapadnom Evropom i područjima oko Sredozemnog mora „putem osvajanja i asimilacije“ porobljenog življa, onda nesumnjivim treba smatrati da su i doseljenici koji su osnovali Rimsku civilizaciju, ali i brojni naraštaji njihovih naslednika, trpeli uticaj svojih podložnika, manje ili više prilagođenih novouspostavljenim državno-pravnim odnosima.
Što u savremenom „kulturnom“ svetu važi poštapalica o primatu grčke i rimske civilizacije, opravdanje se nalazi u trudu istoga tog sveta da potisne istinu o Srbima kao tvorcima ljudske civilizacije. Nije francuski slavist Siprijan Rober (1807-1865.) bez razloga rekao da je srbski narod početni narod-majka, niti da je srbski jezik – jezik-majka.
Kad je već tako, Nemac P. F. Miler još je 1814. godine zapažajući kolik je uticaj na rimske doseljenike, Rimljane, imala zatečena srbska civilizacija, dobrim delom u jezičkoj sferi, zapisao da je „od izvornog (srpskog) jezika stvoren drugi, sada takozvani latinski jezik za bogosluženje, trgovinu i međusobnu komunikaciju“, ali nikada kao narodni jezik. Istoričar, etnograf i antropolog Uve Toper (1940.), i on Nemac, kaže da je „naš latinski stvoren tek za vreme humanizma“, kulturnog i filosofsko-naučnog pokreta začetog u 14. veku. Isto to, „samo malo drukčije“, čujemo i od E. Goboviča koji kaže da „latinski nije tako star, jedva da ima hiljadu godina“, ili od L. G. Gajzea da je „u 12. veku uveden u rimokatoličku crkvu kao zvanični jezik“. Sve to imajući u vidu, Slobodan Filipović (1950.) s razlogom primećuje da su u pravu oni koji latinski jezik nazivaju šatrovačkim srbskim (https://www.vaseljenska.com/i zabrano/o-nemackom-i-latinskom -jeziku ).
Najčudnije u svemu tom biološkom „umovanju“ jeste podatak da su njihovi i pridruženi istraživači za „lokalitete istraživanja“ uzeli „Viminacijum, Medijanu, Timakum minus i još nekoliko prostora na Balkanu“ – sve iz rimskog perioda, a uopšte se nisu „dosetili“ da se najveće i najznačajnije istraženo neolitsko naselje u Evropi, prvo sedište prve urbane evropske civilizacije od pre devet hiljada godina, nalazi u Srbiji, u Vinči, onoj koja je poznavala pismenost zvanu vinčansko pismo, vinčica ( Srbica prim. autora, gde Nemci ulažu neverovatan trud da Srbicu nazovu po njihovom tumačenju kao Dunavsko Pismo).
U međuvremenu otkriven je Lepenski Vir, a otkriveno je više stotina lokaliteta koja pripadaju vinčanskoj kulturi, tehnološki najnaprednijoj praistorijskoj kulturi u svetu, onoj koja je primera radi, na vinčanskom lokalitetu Belovode, kod Petrovca na Mlavi, dala najraniju industrijsku proizvodnju bakra. (Ispod Vukana, na svega pet-šest kilometara od Ždrela, otkriven je rudnik bakra star oko 7500 godina; tokom višegodišnjih istraživanja, počev od proleća 1994., arheolozi Dušan Šljivar iz Beograda i Dragan Jacanović iz Požarevca, sa svojim saradnicima, ustanovili su da taj rudnik pripada vinčanskoj kulturi za koju se već smatralo da nauci nema više šta da pruži; na površini od oko sto hektara pronađeni su predmeti koji dokazuju da je metalurgija zasnovana upravo ovde: ruda bakra – malahit i azurit – tu je kopana i prerađivana, a „zatečeni“ su peć za topljenje bakra, kameni batovi za sitnjenje rude, kalupi, kvarcni pesak, drveni ugalj, ćumur dovoljan da razvije oko 1100C i šljaka).
Vratimo li se polaznom „biološkom“ stavu da su „preci današnjih Srba i ostali narodi na Balkanskom poluostrvu bili autohtona balkanska populacija do dolaska Slovena“, onda to znači, samo i jedino, da preci današnjih Srba nisu bili Srbi, već nekakva neidentifikovana „balkanska populacija“.
Sama po sebi, „balkanska populacija“ najobičnija je besmislica (čak i ako zanemarimo činjenicu da je izvedenica „balkanska“ mogla ući u upotrebu tek 1808. godine, kad je „Helmsko“ poluostrvo prvi put nazvano „Balkansko“), zna li se da je već pominjani Siprijan Rober zapisao da su „sva prvobitna plemena drugih slovenskih naroda, divno sažeta u balkanskom Iliru. Nije li trebalo da iz toga zaključim, da sam najzad dodirnuo živu stenu, zemlju prvog formiranja, da su Srbi Ilirije zaista najstariji među Slovenima“, te da su „velika Sarmatija, Poljska, Moskovija, Ugarska, Boemija, Bugarska, Albanija i plodno Primorje, pa i cela Rusija, čak Pruska“, samo delovi srbskog nasleđa; skoro da je ponovio nedvosmislenu tvrdnju Bavarskog geografa iz 1. veka da je srbsko carstvo toliko veliko da su iz njega proizišli svi slovenski narodi.
A Pavel Jozef Šafarik kad piše o Srbima kao brojnom narodu još od preistorijskih vremena, koristi svaku priliku da pokaže ne samo postojanje Slovena kroz Tračane, Ilire, Tribale, Vende, nego i da pruži dokaze da je svima njima bilo „opšte i domaće“, jedno jedinstveno ime bilo Srbin, ali i da je u Trakiji i Iliriji, za razliku od nekih slovenskih plemena koja su izgubila svoja slovenska jezička obeležja, „podjednako star srbski jezik ostao potpuno čist od degeneracije“. Ili, kako to piše Velika sovjetska enciklopedija, od Baltičkog do Egejskog mora govorilo se srbski. I tada je važila poruka (danas u upotrebi samo kao lepa dosetka) govori srbski da te ceo svet razume jer je, kako su to pisali Antoan Meje (1866-1936.) i Andre Vajan (1890-1977.), „zajedničkim slovenskim jezikom govorio nekada jedan jedinstveni narod, koji je posedovao svest o svojoj jedinstvenosti“.
Fejsbuk: https://www.facebook.com/borbazaistinu.rs
Tviter: https://twitter.com/borbazaistinu
(Nastavlja se)
