PIŠE: Prof.dr Slavoljub Đukić
Prelistavam stranice knjige "Pećka gimnazija" (drugo izdanje), autora Mirka Simonovića, profesora i njenog direktora 10 godina zaredom, u kojoj se hronološki, verodostojno i na zanimljiv način predočavaju ključni događaji ove vaspitno-obrazovne institucije - od njenog osnivanja (1913) do progona (1999), kako je to i naznačeno u naslovu knjige.
Autor se potrudio, i uspeo u tome, da u zavisnosti od sačuvanih dokumenata, u knjigu unese spiskove imena učenika završnog razreda počev od školske 1923/24. Kad već pomenuh direktora, osećam potrebu da i ja potvrdim konstataciju u ovoj knjizi – da je Pećka gimnazija za stanovišta pedagoške racionalizacije nastavnih uslova, najviši stepen ostvarila za vreme direktora Dragutina Jovovića, poznatog i po nadimku Firga.
Naime, on je prvi poratni direktor koji je programom rada škole obavezao nastavno osoblje da izvodi nastavu u postojećim kabinetima, odnosno prostorijama u kojim su postojala raspoloživa nastavana sredstva.
Posebnu pažnju u ovoj knjizi zavređuju osvrti, odnosno sećanja bivših učenika gimnazije, koji u ovom drugom izdanju knjige slikovito i nadahnuto prikazaše svoje viđenje nekih događaja iz vremena đačkog.
Kao povod za ovaj moj osvrt o Pećkoj gimnaziji poslužio mi je ispovedački tekst glumca Predraga Lakovića, generacija 1947/48. u kojem on opisuje - kako se prošvercovao na pismenom zadatku iz matematike.
Ja sam bio maturant Pećke gimnazije osam godina poslije Lakovića. I što se tiče pedagoškog stava nastavnika, naročito kriterijuma ocenjivanja učeničkih znanja - ni za jotu se takvo stanje nije na bolje promenilo u tom intervalu. To je bilo vreme nekog, rekao bih više od surovog kriterijuma ocenjivanja znanja učenika kojeg možda nisu bili dovoljno svesni ni oni koji su ga primenjivali. Taj i takav kriterijum imao je za posledicu jedan jako teža incident u vreme drugog polugodišta školske 1952/53. godine, tako što je učenik osmog razreda (zvali su ga Šole) nakon što mu je saopšteno da mu je na kraju trećeg klasifikacionog perioda zavedena slaba ocena iz ruskog jezika kod profesorke Dese Stevanović, uleteo u nastavničku zbornicu i ispesničio svoju profesorku. Profesorka Desa je zbog tog slučaja odmah napustila Pećku gimnaziju.
U ovoj knjizi nađoh da te godine nije završilo razred 42% učenika VIII1 odeljenja. Ne svrstavajući se ni jednu stranu aktera tog, rekao bih veoma teškog događaja, i danas se pitam – zar se taj drakonski kriterijum nije mogao korigovati u neku razumniju meru. Zbog tog i takvog kriterijuma ja prosto nisam verovao da nosim svedočanstvo o završenom višem tečajnom ispitu u Pećkoj gimnaziji, dok sam se iz gimnazije vraćao popločanom stazom, pa sam sebe proveravao u mislima - da li ja to možda sanjam.
Evo jednog slučaja školske 1956/57. godine. Najbolja učenica generacije, Milanka Ivović, koja je iz svih predmeta imala samo petice – na maturskom ispitu nije dobila pozitivnu ocenu na pismenom zadatku iz srpsko-hrvatskog jezika, jer je prema konstataciji ocenjivača - promašila temu. Možda je Milanka tada i promašila temu, ali zasigurno njen pismeni zadatak nije mogao biti nepismen, pa kao takav nije zaslužio negativnu ocenu. I tako Milanka umesto da bude oslobođena polaganja usmenog dela višeg tečajnog ispita – bi udaljena na godinu dana, dakle, do maturskog ispitnog roka naredne školske godine.
Profesorka hemije Mojsilović Dragica u Čačanskoj gimnaziji, školska drugarica Matije Bećkovića u Valjevskoj gimnaziji, mi je jednom prilikom ispričala da je i današnjeg akademika Matiju Bećkovića bila zadesila ista sudbina na pismenom zadatku iz srpsko-hrvatskog jezika 1957. godine, te je morao da ponovi polaganje mature naredne školske godine.
Možda je to tako bilo po nekoj „didaktičkoj inerciji“ da mladi profesori kopiraju način rada i kriterijum ocenjivanja po uzoru na nekog od svojih profesora dok su bili učenici. Iz tih razloga, ja sam tada mislio da sam zalutao u gimnaziju, dakle, da mi nije mesto u njoj. I ne samo meni. Jer, teže mi se bilo dokopati svedočanstva o završenoj gimnaziji nego svih drugih diploma ukupno, koje sam stekao na fakultetskim i poslediplomskim studijama uključujući i doktorat hemijskih nauka.
Bilo je tu problema i druge prirode. S proleća 1952. godine bijahu u modi patike, naravno tada sasvim obične, sa platnom odozgo (plave, zelene, bele boje ). No, iako tako jednostavne, mogli su ih sebi priuštiti samo učenici/ce iz relativno imućnijih porodica. Ja ne, kao ni mnogi drugi moji drugovi. I kad smo izlazili u dvorište za vreme velikog odmora, radoznalo smo gledali u patike. Učenice su nosile crne kecelje sa belom kragnom i beretke, a muškarci samo klasične đačke kape nalik na kačket, a na kapama i beretkama je bila prikačena naznaka razreda rimskim brojem. Nešto kasnije stiže moda plastičnih kaiševa od polivinil-hlorida crne i bele boje koji učenicama ulepšaše stas .
I to odmah motivisa poetski nadahnute učenike da te kaiševe odenu svojim rimama i stilskim figurama, apostrofirajući crno-belu boju. Ali, ne leži vraže, zbog tih rima o crno-belim najlonima nekoliko poetski nadarenih učenika izgubi pravo na svoje dalje pohađanje nastave, i tone samo u Pećkoj gimnaziji. Dok je čas bio u toku, prekida se nastava u svim učionicama i svi odosmo u fiskulturnu salu. Direktor otvara sastanak i upoznaje skup o problematici koju su proizveli pesnici svojim pesmama u školskom književnom klubu, a povodom crno-belih najlona, što je bio navodno atak na naš socijalistički sistem.
Posle direktora glavnu reč imaše neki mladi udbaš koji pesnike ovim povodom nazva narodnim neprijateljima. A onda direktor čita imena tih pesnika, zaboravio sam koliko ih je bilo, ali prvi beše Vukman Otašević iz Gornje Ržanice (posle jedan od najpriznatijih crnogorskih pesnika). I tako sve te „najloniste„ udaljiše iz gimnazije bez prava upisa u bilo koju drugu školu. I zato nema imena Vukmana Otaševića u pregledu tadašnja dva odeljenja osmog razreda u ovoj knjizi, ali je tu njegov osvrt na to vreme i na te „skakavce“, kako i on poput Borislava Pekića nazivaše udbaše.
Ali, i pored svega toga, i ja sam kao i svi moji drugovi, onovremeni gimnazijalci, cenio sve svoje nastavnike i profesore. Svi su oni nama bili uzor i svi smo se odnosili prema njima sa visokom dozom poštovanja, pa i sa strahopoštovanja. Tako je to bilo primereno u tom vremenu. Bilo je tu ponekad i kako ne bi trebalo kod nekih profesora, poput profesora Apostola Nedića, koji nas je znao neretko nekontrolisano izgrditi, ali smo mu mi sve to praštali i prihvatali ga i kao roditelja.
Najveće poteškoće smo imali zbog nepostojanja udžbenika, ili postojanja neadekvatnih udžbenika. Tako, na primer nismo imali udžbenik iz matematike, pa nam je profesor Apostol Nedić svaku lekciju umesto predavanja diktirao, a onda bi posle diktata prozvao nekog od boljih učenika iz matematike, da uz pomoć profesora reši jedan zadatak iz te nastavne jedinice. Iako diktat na času nije nastavna metoda, tada je to bilo prosto nužno, jer se time kompenzovao nedostatak udžbenika.
A istorija nam je bila više nego bauk. Imali smo udžbenik nacionalne istorije od autorke Julijane Vrčinac. Ali, badava, jer se nastavnik istorije Todor Radević nije pridržaovao ni sadržaja ni načina izlaganja u odnosu na udžbenik, već nam je pedagoški plastično i zanimljivo izlagao nastavnu građu prema skripti autora Jantoleka sa VPŠ, na koju se i pozivao, a koju niko od nas nije ni video.
Posle Todora istoriju nam je u 7. razredu, takođe isključivo monološki, i to svih 45 minuta, izlagao profesor Golub Mirković. I tako po tri i više časova zaredom. A onda pravi predah u izlaganju, pa nekoliko časova vrši ispitivanje i ocenjivanje. Svi smo strepeli od tih prozivki za ocenu. Ali, se po nešto naučilo i na tim časovima, jer se više puta ponavljaju neka pitanja.
Zanimljivo je ovom prilikom pomenuti kako je naš školski drug Predrag Balšić na jednom času prosto „potrošio“ svih 45 minuta pričajući izmišljotine i grčkoj kulturi. Profesor Mirković ga nije prekidao, jer, rekao bih, nije bio siguran da Balša priča izmišljotine, pa mu je nešto kasnije rekao – da mu je žao što mu tog časa nije dao dvojku (tada negativna ocena).
Poslednje tri godine srpsko-hrvatski jezik i književnost je mojoj generaciji predavala Jelena Jovanović Jovović, supruga direktora Dragutina Jovovića. Sjajna je bila u svakom pogledu, ali je program bio previše obiman da ga vremenski nismo mogli savladati. Tada nije bilo publikovanih stručnih analiza i kritičkih osvrta na knjižegvna dela pisaca koje smo izučavali, pa smo bili u obavezi da od svakog književnika pročitamo barem dve knjige, a onda prilikom propitivanja od nas je traženo da komentarišemo uloge i značaj pojedinih ličnosti, kao i idejne poruke u datom vremenu. Najteži nam beše Krleža sa njegovim Glembajevima, Banketom u Blitvi, Kavalirima gospođice Melanije... beše to stil austrougarske gospode koji je teško ko od nas mogao da razume.
Svi bivši učenici Pećke gimnazije su se sa najvećim pijetetom i poštovanjem odnosili prema profesorki Veri Rajević. Madam Vera, je bila i ostala do kraja nenadmašna kao profesor, pedagog, roditelj, ama u svakom pogledu. No, ja sam u osmom razredu na poslednjem času i kod te najbolje profesorke morao da ozledim svoj nos kako mi profesorka ne bi smanjila ocenu, a možda i dala negativnu, pa da idem na popravni ispit. Još sa vrata, spuštajući dnevnik na katedru, madam Vera kaže – Deco, danas ćemo na poslednjoj lekciji iz udžbenika da utvrđujemo ocene koje imate u dnevniku.
Svi smo mi iako ne podjednako, učili kampanjski, jer nismo imali vremena da blagovremeno učimo sve predmete. Kako ja to nisam očekivao, pa ni učio reči te poslednje lekcije, a bez toga se ne može vršiti konverzacija – mene prosto spopade hladan znoj. Zamolih madam Veru da mi dozvoli da izađem na kratko u školsko dvorište sa severne strane, da se umijem, jer, rekoh, da mi nije dobro. Ali, ona to ne prihvati. - Ne, dete moje, skoro ću doći do tvog imena u dnevniku, idem redom – pa ćeš izaći pošto završim sa tobom. Sagoh glavu u skamiju, počeh udarati pesnicom u svoj nos, ali bez uspeha, od krvi ni traga. Najzad se setih i noktom malog prsta ogreboh sluzokožu jedne nozdrve, i to me „spasi“.
Moj drug sa desne strane skamije viknu – madam Vera, Slavoljubu curi krv iz nosa. Iznenadi se madam Vera, i vidno joj bi neprijatno, pa reče – Idi dete moje umij se, pa dođi da proverim i tvoju ocenu. Izlazeći iz učionice, odahnuo sam, a u mislima joj odgovorio sa – ni slučajno. Kad sam posle nekoliko godina postao profesor i kolega madam Vere, ispričao sam joj ovaj svoj nemili slučaj.
- Eto, niko nije nepogrešiv, žao mi je što se to desilo, posle ovog saznanja nikad više tako neću praktikovati, reče madam Vera. No, sve u svemu, ja sam poneo u sebi najlepše utiske o svojim profesorima, školskim drugovima, o prirodnim lepotama Peći, o Pećkoj Patrijaršiji, šumovima pećke Bistrice, pogleda u prelepu Rugovsku klisuru, vinogradima .... o lepoti mladosti svoje generacije.
Nažalost, te i takve fizičke lepote Peći sa Metohijom i Kosovom nam 1999. ote NATO agresor s Amerikom na čelu, ali ne i lepote koje smo poneli sa sobom iz vremena našeg đakovanj
