Brod "Jadran" pripada Srbiji (pravni aspekt) ?
PIŠE: adv. dr Goran V. Đorđević
Turbulentni proces razbijanja bivše SFRJ otvorio je mnoga pitanja koja i danas zavređuju pažnju istorijske i pravne nauke. Gotovo da nema instituta međunarodnog prava koji se nije ovaplotio u procesu njenog rasturanja: disolucija, raspad, secesija, pravo na samoopredeljenje, pravo na kontinuitet, sukcesija, pravo na upotrebu sile, odnos unutrašnjeg i međunarodnog prava, genocid, agresija, teritorijalni integritet, suverenitet, politika „humanitarnih intervencija“, ad hockrivični tribunali, inovativni oblici krivične odgovornosti za međunarodna krivična dela. Ova činjenica dokazuje na fenomenološkom nivou značaj ove istorijske epohe, kao i veličinu presedana. Međutim, ni danas, 30-tak godina posle, brojna nerešena pitanja još uvek opterećuju odnose između bivših jugoslovenskih republika.
Poslednji u nizu problema je tema školskog broda „Jadran“ koji se (ne)očekivano pretvorio u poslednji problem evrointegracijskih procesa Crne Gore. Dok Crna Gora koristi ovaj brod kao sredstvo za izgradnju novog nacionalnog identiteta, druga bivša republika – Hrvatska takođe polaže pravo na ovaj brod. I dok dve nove saveznice lome svoja koplja, istina je na drugoj strani. U ovom kratkom ogledu ukazuje se na zapostavljeno pravo Srbije na školski brod „Jadran“.
Kao i svi problemi koji se zasnivaju na primeni prava tako se i ovaj može posmatrati sa aspekta prirodnog i pozitivnog prava. Sam istorijat nabavke ovog broda je odveć poznat. Za potrebe ovog osvrta bitno je ukazati da su sredstva za izgradnju ovog broda obezbeđena od strane Ministarstva vojske i mornarice (oko 86%), dok je udruženje „Jadranska straža“ dobrovoljnim prilozima obezbedilo oko 12-14% ukupne cene. Jedan deo iz svog ličnog fonda platio je Kralj Aleksandar Karađorđević.
Na kraju ovog istorijskog eksursa, na videlo izlazi i pitanje kontinuiteta SRJ, a potom i Srbije. Premda ovaj kontinuitet nije priznat u UN, kontiuitet Srbije u odnosu na SRJ i prethodno SFRJ u odnosima Crne Gore i Srbije je nesporan. Najpre, jer je i Crna Gora kao deo Savezne Republike Jugoslavije bila deo istog „kontinuiteta“. Potom i na osnovu člana 60. Ustavne povelje SCG kojom je Srbiji priznat međunarodnopravni kontinuitet, što je kasnije ostvareno i u UN. Da pitanje kontinuiteta u bilateralnim odnosima nije sporno ni od strane drugih bivših republika, svedoče dva primera. Između BJR Makedonije (danas Severna Makedonija) i SR Jugoslavije je 8. aprila 1996.godine, zaključan Sporazum o regulisanju odnosa i unapređenju saradnje (Službeni list SRJ, Međunarodni ugovori, br. 1/1996). U članu 4. pomenutog sporazuma stoji: „Polazeći od činjenice da su Srbija i Crna Gora postojale kao nezavisne države pre stvaranja Jugoslavije, te imajući u vidu činjenicu da je Jugoslavija produžila međunarodno pravni subjektivitet ovih država, Republika Makedonija poštuje državni kontinuitet SR Jugoslavije…“.
Sličan sporazum je potpisan između SR Jugoslavije i Republike Hrvatske 23. avgusta 1996.godine (Službeni list SRJ, Međunarodni ugovori, br. 5/1996), u kome je u članu 5. konstatovano: „Polazeći od činjenice da su Srbija i Crna Gora postojale kao nezavisne države pre stvaranja Jugoslavije, te imajući u vidu činjenicu da je Jugoslavija produžila međunarodno pravni subjektivitet ovih država, Republika Hrvatska konstatuje postojanje državnog kontinuiteta SR Jugoslavije“. Ovakvo ograničeno priznanje kontinuiteta od značaja je i za „naše“ pitanje u kontekstu, barem kada je reč o istorijskom pravu.
Gledano iz ugla pozitivnog prava stvari su tek delimično drugačije. Nakon nezavisnosti Crne Gore i razbijanja državne zajednice sa Srbijom, mora se reći da status školskog broda „Jadran“ nije rešen.
Tokom trajanja Savezne Republike Jugoslavije, Zakon o imovini SRJ je u članu 35. (u vezi sa članom 2. i članom 39.) pravo svojine na svim sredstvima uključujući i imovinu vojske utvrdio kao imovinu SRJ. Isto određenje nalazi se i u članu 337. Zakona o Vojsci Jugoslavije, što ne treba da iznenađuje, jer su domen odbrane i bezbednosti stavljeni u nadležnost savezne države, ranije SRJ potom SCG
Deceniju kasnije, kada je projektovani proces razbijanja SRJ bio u punom jeku doneta je Ustavna povelja državne zajednice Srbije i Crne Gore. U članu 59, stav 3. Ustavne povelje SCG je određeno: „Imovina SRJ na teritoriji država članica imovina je država članica po teritorijalnom principu“.
Međutim, ovo određenje ne prejudicira i konačno rešenje. Reč je o načelnoj odredbi koja ne uređuje imovinskopravne odnose u slučaju prestanka postojanja državne zajednice SCG (svakako da rešenja o statusu nakon prestanka države ne sadrži niti jedan ustavni akt na svetu). Naime, Ustavna povelja SCG uređuje aktuelneodnose u funkciji postojeće tada dejstvujuće državne zajednice kao jednog subjekta međunarodnog prava. U slučaju prestanka Državne zajednice, ova odredbe ne može da proizvodi pravno dejstvo u smislu konačnog rešenja imovinskih prava. U tom slučaju ilustrativne su i upućujuće druge odredbe Ustavne povelje.
Članom 60. stv 3. i 4. Ustavne povelje SCG je jasno utvrđeno:
„Država članica koja iskoristi pravo istupanja ne nasleđuje pravo na međunarodno-pravni subjektivitet, a sva sporna pitanja posebno se regulišu između države sledbenika i osamostaljene države.
U slučaju da se obe države članice u referendumskom postupku izjasne za promenu državnog statusa, odnosno nezavisnost, u postupku sukcesije regulišu se sva sporna pitanja, kao u slučaju bivše SFRJ.“
Na osnovu navedenih odredbi Ustavne povelje, jasno je da se sva nerešena pitanja imaju rešavati kroz proces sukcesije, odnosno najpre kroz sporazum država članica, a potom i kroz primenu Zakona o sukcesiji bivše SFRJ. Ovakvo rešenje je u skladu sa članom 24. Bečke konvencije o sukcesiji država u odnosu na ugovore. Imajući u vidu da sporazum o sukcesiji između Srbije i Crne Gore nije zaključen, već da su međusobni odnosi rešeni kroz „Sporazum o regulisanju članstva u međunarodnim finansijskim organizacijama i razgraničenju finansijskih prava i obaveza“ (Službeni glasnik RS, br. 64/2006), jedino utvrđeno rešenje predstavlja primena Zakona o sukcesiji bivše SFRJ.
Sporazum o regulisanju članstva u međunarodnim finansijskim organizacijama i razgraničenju finansijskih prava i obaveza ne predstavlja konačno uređenje međusobnih odnosa. Ovaj sporazum između Srbije i Crne Gore ne pokriva samo sferu finansijskih pitanja. O tome svedoči i činjenica da je navedenim sporazumom u članu 10. uređeno i potraživanje Srbije – po osnovu nepokretne imovine (Aerodromi Podgorica i Tivat), dok je članom 15. uređeno i pitanje „obima imovine koja je neophodna za funkcionisanje institucija DZ SCG i Vojske Srbije i Crne Gore“, što se svakako ne može smatrati razgraničenjem finansijskih prava i obaveza, već tipičnim obligaciono pravnim odnosima koji proizilaze iz svojinskopravnih odnosa na nepokretnostima. Upućivanje na Zakon o sukcesiji bivše SFRJ nalazi se i u članu 18. ovog Sporazuma kojim je uređeno sticanje prava (akcijskog kapitala) JUBMES banke u obimu koji je utvrđen Zakonom o sukcesiji bivše SFRJ, kao i pitanje stare devizne štednje (član 19.).
Sledeći aspekt razmatranja nužno predstavlja Sporazum o pitanjima sukcesije SFRJ (u daljem tekstu: Zakon o sukcesiji) potpisan u Beču, 29 juna 2001. godine. U članu 4. stav 1. ovog Sporazuma se navodi:
„Nezavisno od paragrafa (1) člana 3. ovog Priloga, pokretna materijalna državna imovina SFRJ koja je predstavljala deo vojne imovine te države, biće predmet posebnih aranžmana koji treba da se dogovore između zainteresovanih Država sukcesora“.
Na ovom mestu treba ukazati da nije osnovan bilo kakav zahtev Hrvatske u odnosu na brod „Jadran“, jer se pitanje poslednjeg titulara ili držaoca – kako se to često slavodobitno ističe, upravo prema Zakonu o sukcesiji ne odnosi na vojnu imovinu (član 3. stav 3. Zakona o sukcesiji).
Imajući u vidu navedeno, jasno je da imovinski odnosi koji se odnose na vojnu imovinu – u ovom slučaju brod „Jadran“, nije rešeno u međusobnim odnosima između Srbije i Crne Gore. Ilustracije radi, prilikom podele Indije na Indiju i Pakistan, Indija je – kao država naslednica zadržala gotovo celokupno naoružanje države prethodnice.
Sličan primer predstavlja Ukrajina koja je „Budipeštanskim memorandumom“ iz decembra 1994.godine, svoje nuklearno oružje predala Ruskoj federaciji, ili Protokol uz mirovni ugovor od 12. marta 1940. godine, zaključen između SSSR-a i Finske kojim su strane dogovorile recipročno ustupanje vojnih instalacija.
Naravno, treba ukazati na jednu opterećujuću činjenicu. Iako je izlazak Crne Gore iz državne zajednice učinjen na osnovu referenduma (sa više veoma upitnih karakteristika), kasnije postupanje Crne Gore je ugrozilo mirno rešavanje međusobnih odnosa. Tu svakako treba imati u vidu jednostrano priznanje tzv. Kosova od strane Crne Gore. Jer uistinu, teško je govoriti o rešavanju problema u „dobroj veri“ u smislu člana 24. Sporazuma, u okolnostima kad jedna strana ugovornica učini jedan od najvećih prestupa u međunarodnom pravu – kao što je to priznanje separatističke države na delu teritorije druge strane ugovornice. Na ovaj način – i to se mora reći, pored moralnog i pravnog greha i sama Crna Gora je sebe dovela u situaciju da odgovara na – za sada neprijatna pitanja imovine Srbije, koju tzv. Kosovo tretira kao sopstvenu imovinu na teritoriji Crne Gore.
Srbija danas, nakon svega, nema razloga da ne postupi racionalno i istorijski odgovorno. U ovom slučaju to se ogleda u pokretanju pitanja prava vlasništva nad školskim brodom „Jadran“. U interesu Srbije i Crne Gore je da se ovo pitanje reši u skladu sa međunarodnim pravom, kao i priznatim pravima i preuzetim obavezama. Rešavanje ovog pitanja u granicama prava, i šire izgradnja međusobnih odnosa u granicama prava i prijateljstva može iznova izgraditi danas narušene odnose između dve, u svakom slučaju, bratske države.
