.jpg)
Балша Војводић и Стефан Јовановић – два су младића из Сутомора, обојица рођени у Бару, два студента што су животне путеве разапели између Београда и Косовске Митровице, али су обојица заувијек везани за једно мјесто – Косово и Метохију. Заједно су недавно ходили до Хиландара, а сада су, како кажу, довршили своје завјетно путовање. Њихова прича је тихо, али постојано пулсирала у народу сабраном на Газиместану јуче, на Видовдан. Све вријеме им је друштво правио Стефанов 15-годишњи брат Душан, такође рођен у Бару.
"Дошао сам да се поклоним сјенима наших јунака. Косово је наше извориште. Ово је више од пута, ово је час душе", казао је Балша, док му је пријатељ Стефан, домаћин у Митровици, стезао руку као да и сам тим стиском жели да потврди: овдје припадамо.
На Газиместану, овог Видовдана, није било наметнутих говора, нити уклесаних парола. Било је само народа. Српскога, трпељивога и вјечнога. Сабраног са свих страна гдје се још Богу моли и Косовски завјет носи. Са тробојкама у рукама, са крстовима на грудима, и са срцем на мјесту.
Прослава је започела светом архијерејском литургијом у Грачаници, коју је служио митрополит црногорско-приморски Јоаникије, са више архијереја Српске православне цркве. Божији мир тог јутра спустио се на Косово поље. У порти манастира, орден Мајке девет Југовића уручен је мајкама са четворо и више дјеце – оним тихим, најљепшим чуваркама српскога имена и надања.
А онда – Газиместан. Старици с иконама, мајке с вијенцима, дјечаци с крстовима, омладина с барјацима – све се слило на Косово поље. Све што пјева, памти и не заборавља. Све што се клања завјету.
Молитву и парастос косовским јунацима служили су митрополит Јоаникије и владика рашко-призренски Теодосије. Бесједио је и владика Јован Ћулибрк, пророчки и снажно:
"Газиместан је завјетни храм српског народа. Педесет година смо се одрицали Бога, рушили своје храмове и служили идолима. Нестају они који се одричу Бога. А ко не поштује Косовски завјет, нема ни прошлости, ни садашњости, ни будућности."
Послије молитве, омладина је спонтано запјевала. Из дубине, из груди, из коријена, заорило се: "Ој, Косово, Косово!" А онда, као гром, као живот, као нешто што се не учи, него носи: "Косово – Србија!"
То није била парола. То није била порука. То је био завјет.
Црна Гора је ту пјесму скандирала, она права – не она из кабинета, већ она из душе. Стефан и Балша били су у тој пјесми, у том ходу, у том кораку. Били су с онима који знају чији су.
Они који мисле да ће вријеме избрисати завјет, не разумију српски народ. Завјет није папир, него крв у крви, ријеч у пјесми, молитва у сузи. Завјет се не намеће, завјет се наслеђује.
Овога Видовдана није било политичара да се сликају. Али су били они што носе крст од шперплоче, што слаже барјак на раме, што пјева у походу. Није било камера које ће то пренијети, али било је хиљаде срца која ће то причати својој дјеци.
Видовдан у Грачаници није био датум. Био је корак. Није био протокол. Био је појање. Није био у говорима. Био је у ћутању које све говори.
Црна Гора ту можда није имала своју власт, али је имала своју дјецу. Имала је своје Балше, Стефане, Душане, Милоше, Јоване, Николе, Марке. Имала је своју част.
И зато ће, док год на Видовдан стижу колоне, док Газиместан одзвања, српски народ знати не само ко је био, него и ко јесте. И куда иде.
А истог дана, Милош Митровић, Јован Мердовић, Никола Голубовић, Милош Ајковић и Марко Лакић – петорица ходочасника из Црне Горе, били су привремено лишени слободе. Привела их је тзв. „косовска полиција“ јер су, наводно, својом одјећом и пјесмама "подстицали на мржњу". Милош Ајковић ухапшен је само зато што је носио црногорску народну ношњу.
Ако је ко позивао на мржњу јуче и откако је на власти у окупираној покрајини Србије, то је био режим Аљбина Куртија, који годинама брише све што је српско – језик, вјеру, културу, ношњу, па и корак слободе. Оно што је некада било прикривено, сада се брутално показује.
Али српски ходочасници не одустају. Газиместан живи. Видовдан живи. Црна Гора, коју су представљали, показује да Косово и Метохија и те како живе у њеном срцу.
Балша и Стефан, након што се врате на морску обалу, поново ће се срести у Сутомору, гдје их љето увијек изнова спаја. Док су им студије на паузи, дружеће се као некад – по шеталишту, уз сунчане обале, на стенама које памте њихова дјечачка скривања. Али сада, богатији за искуство, богатији за завјет, правиће нове планове.
Већ, кажу, размишљају о сљедећем ходочашћу. Неко ново мјесто, неки нови пут, али иста прича: гдје год корачају, са собом носе Газиместан.
Завјет не путује сам. Путује с онима који га живе.
