ЛАЖНЕ ДИПЛОМЕ: Академски грађани на папиру, говеда у пракси - систем легализоване преваре

Лажне и купљене дипломе су проблем који дубоко узнемирава јавност у Црној Гори. Готово да нема дана да Министарство просвјете, науке и иновација (МПНИ) не саопшти да је откривен фалсификовани документ. За мандата министарке Анђеле Јакшић Стојановић откривено је 70 таквих случајева, који су предати тужилаштву, пише Побједа.

МПНИ је, судећи према статистици из ранијих година, кренуло одлучније да се бави овим проблемом. Према подацима који су из МПНИ достављени Побједи, током 2023. године поднијето је тридесетак кривичних пријава. Претходних година, 2022. и 2021, није било поднијетих пријава, 2020. их је било пет, а 2019. године поднијете су двије пријаве, подаци су Министарства просвјете.

Због све већег броја диплома које су сумњиве, али и након скандала у Босни и Херцеговини када је подигнута 21 оптужница против појединих студената и декана, Влада Црне Горе је крајем прошле године донијела одлуку да се привремено обустави признавање диплома са установа високог образовања из БиХ. Министарство просвјете, науке и иновација неће признати ниједну диплому приватне Средње школе „Тутин“ која је стечена од 2019. године, када је тој установи забрањен рад због незаконитости.

Већи проблем представљају купљене дипломе, које је теже открити. Једино сарадњом између надлежних министарстава, односно Министарства просвјете, МУП-а, надлежних инспекција како из Црне Горе, тако и из земље поријекла образовне исправе, могуће је извршити провјере. Влада је формирала и међуресорску радну групу која је послала захтјев свим министарствима и органима локалне самоуправе да прибаве и доставе податке о квалификацијама запослених.

Судови су у посљедње вријеме донијели око 40 пресуда којима су осудили оне са лажним дипломама, а казна за то дјело је, како је раније казала министарка, и до пет година затвора. У двије пресуде, када су медицинским сестрама у Бијелом Пољу откривене лажне дипломе, суд се одлучио на казну издржавања кућног притвора.

Све ове информације јавност узнемиравају, јер се буди сумња ко нас лијечи, предаје у школама, ради са дјецом, ко обавља одговорне послове и може ли се вјеровати појединцима и институцијама.

О сумњивим дипломама међу политичарима, посланицима, министрима и онима који до позиција долазе по партијском кључу, годинама се говори у Скупштини, али ниједна није откривена нити је изнијет доказ. И то буди сумњу код грађана, јер се такве информације користе за политичке обрачуне или ућуткавања, али се истина никада не изнесе на видјело.

Саговорнице Побједе, професор Универзитета Бранка Бошњак, која годинама упозорава на овај проблем, и психолог Ида Марковић, сагласне су да је повјерење пољуљано.

„Психолошки, повјерење у институције се темељи на перципираној компетентности и интегритету. Када се открије велики број лажних диплома, долази до когнитивног дисонантног ефекта – људи схватају да је систем који би требало да буде филтер за квалитет заправо пропустан или корумпиран. Посљедица је ерозија тзв. институционалног повјерења: грађани почињу генерализовати сумњу на читаве професије, не правећи јасну разлику између појединаца и система који их овјерава“, казала је Марковић.

Професорица Бошњак наглашава да је неопходно да се јасно разликују двије ствари – фалсификоване, односно кривотворене дипломе које нијесу евидентиране у званичним регистрима, и купљене дипломе које су уредно заведене у регистрима високошколских установа и, нажалост, нострификоване код нас, иако њихови носиоци никада нијесу студирали, већ су до диплома дошли путем корупције унутар тих институција.

„Овај други случај је далеко распрострањенији, али и много тежи за доказивање. Потребна је снажна политичка воља да се овом проблему стане на крај – воља које, нажалост, нема ни код нас, нити у државама из којих те спорне дипломе долазе“, казала је Бошњак.

На питање да ли оваква сумња изазива шире неповјерење према цијелом систему, чак и према онима који су стручни и поштени, Марковић одговара потврдно и истиче да је то кључна опасност.

„Овдје наступа хало-ефекат негативне репутације: појединачни или групни скандали бацају сјенку на све припаднике професије. Људи почињу вјеровати да ‘сви су исти’, што додатно демотивише и обесхрабрује оне који раде поштено. У психологији повјерења ово се зове генерализовано неповјерење, које је много теже поправити него специфично неповјерење према појединцима“, истакла је она.

О систему који треба да се бори са оваквим криминалом, Бошњак каже да се тужилаштво и судство, у сарадњи с Министарством, повремено баве случајевима фалсификованих диплома.

„Када високошколска институција потврди да у њиховим регистрима не постоји диплома под одређеним бројем и на одређено име, случај се пријављује тужилаштву. Оваквих појава је увијек било, али нијесу доминантне јер су релативно лако доказиве. Ипак, казнена политика према овим случајевима је прилично блага“, упозорила је она.

Психолог Марковић додаје да та сумња код грађана покреће и егзистенцијалну несигурност.

„У здравству, страх од погрешне дијагнозе или неадекватне терапије може довести до анксиозности, хипохондрије и избјегавања љекара. У просвјети – родитељи губе вјеру да њихова дјеца стичу знање, што ствара осјећај немоћи. Психолошки механизам овдје је губитак перцепције контроле: људи осјећају да не могу провјерити ни гарантовати квалитет услуге од које им зависи здравље, образовање или правна заштита“, сматра Марковић.

Као много опаснији проблем, професорица Бошњак истиче тзв. купљене дипломе. Упозорава да је то легализована превара која разара наше друштво.

„Оне су, формално-правно, ‘регуларне’, јер су заведене у регистрима високошколских институција. Добју и позитиван одговор из ЕНИЦ центра, затим се нострифкују, иако је свима јасно да особа није похађала студије, већ је диплому купила“, указала је она.

Истиче да су такви кадрови преплавили нашу државу и локалне управе, заузели руководеће позиције, често, како каже, надобудни и умишљени, а огромне „рупе“ у њиховом образовању јасно су видљиве.

„Бахатост и дрскост користе као маску за незнање. Што је још трагичније, има их и међу онима који нас лијече и образују. То је канцер који је метастазирао у све сфере црногорског друштва и разара га галопирајућом брзином. Једино радикалним мјерама – за које је потребна политичка воља, овај проблем се може сузбити“, децидна је професорица Бошњак.

Ипак, она пита, како очекивати вољу, када међу доносиоцима одлука у Скупштини и Влади има управо оних са таквим дипломама?

Марковић наглашава да је институционално повјерење темељ психолошке сигурности у друштву. Када оно ослаби, расте осјећај несигурности (ако доктори нијесу поуздани, здравље је угрожено; ако судије нијесу квалификоване, правда је угрожена).

„Поред тога, јавља се цинизам, увјерење да се напредак и правда не могу постићи поштени“. 

Повећава се социјална фрагментација – грађани се повлаче у мале кругове личног повјерења (породица, блиски пријатељи), док шири систем постаје „непријатељски“. То дугорочно поткопава и економски развој и друштвену кохезију”, упозорава она.

Професорица Бошњак подсјећа да се помпезно помињала нека мултиресорна комисија, али ефекти њеног рада нијесу видљиви, иако су поједине сумњиве дипломе биле предмет и медијског интересовања.

“Испоставља се да је партијска заштита јача од закона, па се и правосудни органи често осјећају немоћно”, каже она.

Сматра да институције, овако партијски контролисане, једноставно немају снаге да се изборе са овом пошасти.

“Као друштво, сваким даном тонемо дубље. Образовање се обесмишљава. Они који заиста знају и не желе да буду дио партијских комбинаторика – напуштају земљу. Не желе да им каријере и животи зависе од ,,дипломираних“ незналица”, поручила је Бошњак.

Сматра да је ипак најтрагичније то што смо се као друштво навикли на њих, те да такви пролазе некажњено, чак и од суда јавности.

“Сви знамо бар по троје. Послушајте само поједине доносиоце одлука – многи једва да могу саставити просто-проширену реченицу са смислом. Не сраме се тога, напротив – често су и поносни. Покушајте их питати да наброје пет испита које су полагали или три професора код којих су их положили – увјерена сам да не би знали”, каже она.

Марковић на питање како се индивидуално и колективно може обнављати повјерење након оваквих афера, одговара да се индивидуално на томе ради кроз психолошку отпорност и информисано повјерење.

“Грађани могу тражити провјерене изворе, постављати питања и развијати критичко размишљање, али и дозволити да се повјерење гради према онима који транспарентно показују стручност”, сматра она.

Професорица Бошњак сматра да, пошто таквих има у свим партијама, заједнички гријех веже их јаче него било која идеологија. Тиме су се, наглашава, створиле мреже међусобне заштите, а институције постале слабе и потпуно зависне од политике, а умјесто да буду коректив, оне кокетирају с влашћу.

“А рјешење постоји – ако постоји и воља. Потребно је престати с праксом некритичког признавања диплома са сумњивих, иако наводно акредитованих високошколских установа. Треба направити јасну ранг листу релевантних установа и спријечити да носиоци сумњивих диплома улазе у државни систем, посебно на руководеће позиције”, сматра Бошњак.

На питање како ријешити овај проблем, одговара да је неопходно донијети посебан леx специалис, прецизно дефинисати услове и критеријуме, те спровести темељну ревизију свих сумњиво стечених диплома.

“Док год систем то не учини – биће све мање знања, а све више празних, купљених звања”, закључила је она.

Када је ријеч о колективном обнављању повјерења, Марковић истиче да систем мора демонстрирати видљиве акције – провјере диплома, јавно објављене санкције, транспарентне процесе запошљавања.

“Психологија повјерења каже да се повјерење не обнавља ријечима него досљедним дјелима кроз вријеме”, истиче Марковић.

Она сматра и да је важан медијски приступ, односно одговорно извјештавање, гдје се јасно разликују некомпетентни од квалификованих, како би се избјегло потпуно урушавање угледа професије.

(Побједа)