Украјина је руски свијет, Црна Гора - српски

ПИШЕ: Мићо Лутовац

У Црној Гори је довољно да неко спомене језик, заставу или химну, па да се брат на брата окрене, да се комшије подијеле, а род рођени завади. Јер малена Црна Гора је данас талац најбезвезнијих идеолошких подјела, партијских застава и религијских манипулација. Тако је било и тако, чини се, још увијек јесте.

Али док се ми свађамо око Чиргићевих „научних“ измишљотина и "дукљанских" бајки, погледајмо велике. На Аљасци се састају Трамп и Путин, два најмоћнија човјека свијета. Трамп каже да му је руски предсједник послао заједничку фотографију са самита, и наговјештава да би Путин могао доћи на Светско првенство у фудбалу 2026. године у САД. То су симболи који свједоче да и у највећим разликама постоји простор за договор и заједничку ријеч. А ми у Црној Гори се трошимо на свађу око тога „који је језик наш“.

Истина је једноставна: ако нешто није српско, оно није ни црногорско. Тако је било и тако ће остати, јер без српства нема ни Црне Горе. Црна Гора је само грана на српском стаблу – и кад покушају да је откину, она вене и суши се. Краљ Никола је то најбоље рекао ослобађајући Бар: „Вјенчавам те, српско море, са слободом Црне Горе.“ Није рекао „дукљанско“ море, него српско.

Али погледајмо и једну другу паралелу. Украјина је огромна земља, а Путин и Трамп јој показују гдје јој је мјесто – у НАТО не може, ма колико се упињала, ма колико јој западни ментори обећавали. Јер геополитика није играчка, а велики одлучују. И Украјина данас плаћа страшну цијену зле политике својих узурпатора, који су слушали туђе, а не своје интересе. Неупоредиво већа и јача од Црне Горе, а нестаје јер правда стиже свакога ко изда свој народ.

Зар је Црна Гора морала да се замјера Русији уласком у НАТО, и то супротно вољи већине грађана? Зар је морала да се замјера рођеној сестри Србији признањем лажне државе Косово*, коју три четвртине човјечанства ионако не признаје? Зар је морала да стане на страну терориста, канибала, децеубица?

Ту катастрофалну политику плаћамо данас празним селима, одливом младих, распродатим природним богатствима и духовним расколом. Потребна нам је катарза, потребан нам је "ветинг" – и то "аутоветинг", како се популарно каже – одбацивање свега што нас води у нестанак.

Велики ће увијек знати да се нагоде, јер они мисле на своје интересе и на своју будућност. Мали, ако забораве своје коријене и историју, ако повјерују у бајке „дукљана“ и издају Русију и Србију, остаће без себе.

А опет, избор је наш: да ли ћемо бити дио српског свијета и пријатељ Русије, или ћемо завршити као Украјина – жртва туђих планова, примјер како народ може нестати кад власт изда?