-800x400-rez.jpg)
ПРИРЕДИО: Игор Ремс
Велики француски слависта Сипријан Робер тврдио је да су Срби „мајка народа“, а српски језик „мајка свих језика“.
Творци фалсификоване српске историје нису се трудили само да оспоре поријекло Срба, већ и све српске светиње, па и сам српски грб. Већ више од једног вијека трају настојања германско-нордијске историјске школе да убједе Србе да су и двоглавог орла и крст са оцилима преузели од Византије. Ова кампања је била толико успјешна да је таква обмана ушла и у српске уџбенике историје.
Шта заправо значе оцила на српском грбу?
Према открићима америчких научника Волтера Питмана и Вилијама Рајана, прије више од 5.500 година прије нове ере, Црно море било је слатководно језеро, око 50 метара испод данашњег нивоа. То значи да су четири велике ријеке — Дон, Дњепар, Дњестар и Дунав — имале заједничко ушће. Ни на једном другом мјесту на планети четири моћне ријеке не утичу на тако малом простору.
Историјска и археолошка истраживања упућују на постојање развијене цивилизације на ушћу ових ријека. Платон у својим списима помиње Атлантиду као град окружен са четири ријеке, али је у овом случају ријеч о другој цивилизацији, која није била Атлантида. Срби, који су пред древну поплаву живјели на том подручју, носили су два предања — једно о Атлантиди, а друго о својој колевци на ушћу четири ријеке коју је прогутало море. Египатски свештеници, а потом и антички Грци, забиљежили су ова предања.
Срби и данас за свој народ ван матице кажу да је у „расејању“. Логично је да се, повлачећи се пред надолазећим морем, народ кретао узводно долинама ријека. Они који су кренули узводно уз Дон и Дњепар основали су државу која и данас носи име Расија (Русија). Они који су кренули уз Дњестар сачували су име Срби, уз одредницу Лужички. Постоји мишљење да су и подручја данашње Чешке и Моравске некада носила име Србија. Срби који су кренули уз Дунав основали су прву државу под именом Рас или Рашка, а себе називали Рашанима. Они који су се повукли према Кавказу и Каспијском језеру називани су сарматским или старим Србима. Прва држава коју су они основали звала се Сербонија или Сорабија, а народ — Сораби (бијели Сораби), док су се јужни Срби називали црвеним Сорабима.
Називи Моравска и ријека Морава имају исто поријекло, као и назив Рашка, који је, по предању, првобитно постојао код Црног мора, односно Кавказа, по планини испод које је живјело српско племе.
Око 5.400. године прије нове ере, у подручју ријеке Дњестар, појављује се изразито развијена Трипољска цивилизација, са стотинама градова кружног облика, окружених водом — што одговара опису Атлантиде. Истовремено, узводно уз Дунав, на простору данашње Србије и Румуније, развија се Винчанска цивилизација — урбано друштво са развијеном металургијом, керамиком, ткањем и најстаријим познатим системом писмености.
У винчанском писму препознају се готово сва слова данашње ћирилице, односно старог српског писма — србице. Посебно је значајно што се у њему појављује национални симбол Срба — крст са четири оцила (ћирилична слова „С“). Овај симбол представља центар свијета окружен са четири ријеке, односно српску колевку на ушћу Дона, Дњепра, Дњестра и Дунава.
Српска православна црква и данас памти древни потоп, славећи Српску нову годину по старом српском календару, као успомену на „нови почетак“ након катастрофе. Према Милошу Гроздановићу, у санскриту „Сора“ значи „с неба“, а „Би“ — „народ“. Тако Сораби (Срби) значи „народ с неба“ — небески народ, што се касније симболички везало за опредјељење за „Царство небеско“.
Да ли је то случајност?
Извор: Архивски снимци средњовјековне Србије
