ПИШЕ: Игор Ремс
Од Пазарџика до Пловдива је 40 км. Возим равницом која се губи у даљини, у плавичастој измаглици.
Време није вруће, са повременом облачношћу — идеално за вожњу.
Улазим у Пловдив!
Грчки писац Лукијан из Самосате описао је природне лепоте овог града, који је смештен на три брда у подножју Родопских планина. Пише да се налазио у близини реке Марице, а пред њим се простирала плодна Трачка равница. Лукијан је Тримонтијум (тадашњи назив града) описао као „највећи и најлепши од свих градова“.
За бугарски град Пловдив кажу да је „ајљак“ — најопуштенији европски град. Град се поноси својом репутацијом да ради ствари на свој начин. Један посебан обичај, ког се скоро сваки становник чврсто придржава и поштује, јесте „ајљак“. Овај термин нема баш јасан превод, али има смисао — „ајљак“ се манифестује као одбијање да се човек упусти у претерано смислени животни циљ, посебно изражавајући скептицизам према вредности прекомерног рада.
Пловдив (бугарски: Пловдив, изговара се [ˈпɫɔвдиф]) је други по величини град у Бугарској. Град има око 380.000 становника према попису од 15. јуна 2024. године и 540.000 у ширем подручју. Пловдив, културни центар Бугарске, био је Европска престоница културе 2019. године. Важан је економски, транспортни, културни и образовни центар, а 2016. придружио се УНЕСКО-вој глобалној мрежи градова.
Налази се у плодном региону јужно-централне Бугарске, на обе обале реке Марице. Историјски се развијао на седам сијенитских брда, од којих су нека висока 250 метара. Због тога се Пловдив у Бугарској често назива „Град седам брда“. Град је стар преко 8.000 година — старији од Троје, Рима, Картагине — са историјом која се може пратити од праисторијских времена до данас. Прва неолитска насеља датирају из 6. миленијума пре нове ере, а живот у граду није прекидан од каменог доба, што га чини једним од најстаријих континуирано насељених градова на свету.
Кратка историја Пловдива
Најраније познато насеље — Трихилмиета — откривено је код Небет Тепеа и датира из 4–3. миленијума пре нове ере. Током гвозденог доба било је утврђена тачка трачког народа Беси, а у 5. веку п.н.е. улазило је у састав Одриског краљевства.
Године 342. п.н.е. насеље је освојио македонски краљ Филип II, који му је дао своје име — Филипополис. Град је био опасан јаким зидинама, али је касније прешао под контролу Одриског краљевства. Током хеленистичког доба Филипопољ постаје важан град Тракије.
Године 72. п.н.е. накратко га заузима римски генерал Марко Теренције Варон Лукул, али Трачани брзо повраћају контролу. Коначно је у саставу Римског царства од 46. године нове ере. Постаје важна тачка на путу Виа Милитарис, који је повезивао Сингидунум са Византијом.
Године 250. нове ере, током велике готске инвазије, град је опседнут и уништен. Римски генерал Приск га је бранио, али безуспешно.
Касније, у 4. веку, постаје део Источног римског царства. Под царем Јустинијаном I, у 6. веку, обновљени су зидови и подигнута нова утврђења. Према бугарским изворима, разни словенски народи населили су се у подручје мирно, без ратовања. Јужно од града настањују се Драговити, за које је касније основана Драговска епископија.
Године 836. Пловдив први пут улази у бугарску државу под владом Маламира.
У 11. веку град нападају Печењези и Кумани. Године 1089. Фридрих I Барбароса га осваја током III крсташког рата. Године 1204. Четврти крсташки рат заузима Цариград, а Пловдив постаје вазал Латинског царства.
Године 1371. пада под османску власт. Осваја га Лала Шахин, победивши српску војску у "бици" на Марици — у ствари, покољу војске на спавању.
Током турске владавине граде се Џумаја џамија, Имарет џамија, трговачки центри. Тај простор је остао трговачко срце града све до 20. века.
У Руско-турском рату 1878. град ослобађа руски капетан Александар Бураго. Убрзо се обнавља инфраструктура, отварају школе, библиотеке, позоришта. У Пловдиву се штампају прве бугарске новине „Марица“.
Међутим, данас је град често на страницама црне хронике. У Пловдиву живи око 50.000 Рома. Западни медији, посебно немачки, истичу да је у тој популацији висок ниво сиромаштва, наркоманије, криминала и проституције — проблеми који се преливају на улице немачких градова.
Напуштам Пловдив. Остало ми је још 250 км до циља. Одлучујем да наставим аутопутем. Излазим из града, али сигнализација је толико лоша да сте стално фрустрирани јер не знате куда води пут. На једној пумпи питам раднике за упутство. Један ми пластично објашњава: „Кад стигнеш до моста — скрени десно, ма колико нелогично деловало. Само следи тај пут…“
-200x200-rez.jpg)
